Ријеч је наравно о преварама или да се политички коректно изразимо калкулацијама студија када су у питању глумачке категорије. Тако је сваком ко и мало прати филм и имао је прилику да погледа награђена остварења било јасно да су четири главне глумице и глумца освојили награде за своје наступе. Наравно, сваком лаику је јасно да постоје само двије врсте ових награда и да то мора да је нека грешка. Наравно да није грешка ако питате поменута филмска студија јер они улоге Зое Салдање и Кјерана Калкина виде као споредне глумце или су их барем тако уредно регистровали код Америчке академије филмски умјетности и наука.

И не вриједи да сада некоме објашњавате како Рита Моро Кастро може бити споредна улога, када је отворила филм, добила још један случај на суду (заслуге наравно иду њеном шефу) па чак и отпјевала неколико пјесмица прије него што смо се упознали са насловним ликом Манитасом / Емилијом Перез, ако силне продукцијске куће које су стајале иза овог филма кажу да је то споредна улога. И барем тако дошапну горе поменутој Академији. То што Зое Салдању виђамо више од Карле Софије Гаскон у насловној улози очигледно није битно ни студијима ни Академији. Самим тим право на жалбу на „пресуду“ Академије изгубио је и Кјеран Калкин који игра једног од двојице рођака који ЗАЈЕДНО путују у Пољску како би ЗАЈЕДНО обишли кућу у којој је живјела њихова недавно преминула бака која је преживјела холокауст. Иако ријеч заједно подразумјева да су двије особе једна поред друге самим тим су у исто вријеме у готово сваком кадру Топиц Студиос је одлучи да је Калкин споредна улога за разлику од његовог рођака (Џеси Ајзенберг) који је по свој логици главна улога. Неки би могли рећи како је Калкин каснио за Ајзенбергом читаве четири минуте па је због тога заузео друго мјесто јер је управо толико минута био мање присутан не великим екранима у односу на свог колегу. Истина, неки зли језици могли би рећи да је Калкинова интерпретација много увјерљивија и квалитетнија од Ајзенбергове, али будући да је поменути истовремено и режисер и сценариста природно је да његов сапутник има споредну улогу. 

Све ове калкулације и збуњујуће категоризације улога просто вас натјерају да се запитате како би смо, рецимо, у филму „Телма и Луиз“ утврдили која од њих главна, а која споредна улога. Вјероватно је у тој причи Луиз главна будући да је она та која у својим рукама има волан (за разлику од Телме која је на мјесту сувозача па би самим тим требала бити споредна улога) па чак и пиштољ којим убија насилника који је напао Телму. Слично питање можемо поставити и за филм „Буч Кесиди и Санденс Кид“ гдје би вјероватно главна улога био Пол Њумен пошто је он тај који вози Кетлин Роуз на гувернали свог бицикла док кишне капи поново падају на његову главу. Срећом, ови филмови су снимљени некада раније када је постојао појам „co-leading characters“ или једноставније речено више главних улога и када студија нису размишљала да главне глумце разбацују по разним категоријама па су и Дастин Хофман и Џон Војт били номиновани за главну мушку улогу у филму „Поноћни каубој“, а Парамаунту није падало на памет да од три номинована за најбољу споредну улогу пребаци, рецимо, Ал Паћина, у категорију главних глумаца како би пружао моралну подршку Марлону Бранду. Руку на срце и Академија је тада дефинитивно имала више интегритета и јасно дефинисала шта је „leading role“, а шта „supporting role“ или просто речено главна и споредна улога.

Дефинитивно је овогодишња додјела Оскара показала да се студија усавршила у категоријским преварама, пардон, калкулацијама, док је Академија истовремено усавршила вјештину да се „прави луда“ када је у питању категоризација појединих улога у питању. Понекад се појави понека колатерална жртва као што је Лили Гледстон само због својих коријена била номинована у категорији главне женске улоге, али механизам дефинитивно функционише. Јер када се на сљедећем трејлеру за неки нови филм појави име глумца који је за своју главну улогу добио оскара за споредну улогу испод његовог имена ће писати „Academy award winner“ без упозорења да је то било за споредну улогу коју би зли језици могли назвати и главном.