У наставку је непрочитано завршно обраћање!

Видим да се на почетку овог обраћања не полаже заклетва, али ја бих желио да нагласим да овим обраћањем немам намјеру да било кога увриједим, већ само да представим своје виђење цијелог овог процеса и мог учешћа у њему као некога ко је ту само зато што је поштовао Устав и закон!

Ја сам Милош Лукић и вршилац сам дужности директора ЈУ Службени гласник Републике Српске.

Законом о објављивању закона и других прописа Републике Српске, чланом 2. је дефинисано да је Службено гласило Републике Српске „Службени гласник Републике Српске“, а наредним чланом да се у „Службеном гласнику Републику Српске“ објављују прописи и други акти које у оквиру своје надлежности доносе институције Републике Српске. Ово је чињеница и то чињеница која доказује сав бесмисао оптужнице на основу које се данас овдје налазим.

Једно од правила новинарства, које као позив јако цијеним и чије основе сам учио на факултету, јесте да су чињенице свете, а коментари слободни! Мислим да би тако требало да буде и у праву! Тј. да у праву не би ни требало да буде коментара, већ искључиво чињеница!

Тако сам учен, а и здрава логика нас учи да поштовање закона није оно због чега долазите пред суд већ да се то дешава управо ако законе не поштујете.

Не бих коментарисао политичке аспекте свега што смо имали прилику да чујемо и видимо од почетка овог процеса. Али, морам да кажем да ни тада, а ни данас, није јасно како може бити крив неко ко ради у складу са својим законским или уставним овлаштењима, а то стоји у оптужници овог тужилаштва!

Када већ говорим о тој оптужници, наравно да логика, али и елементарна пристојност, налажу да када неко пише било коју оптужницу, а посебно ону која ће привући пажњу какву је ова привукла, води рачуна о свему, јер се на основу такве оптужнице некоме суди, а колико је овај тужилачки тим водио „рачуна о свему“, па и поштовању не само нас осумњичених већ и овог суда, најбоље говори чињеница да је неко пребројао да се на 11 страница оптужнице налазе 492 правописне, штампарске и граматичке грешке! А о великој количини правних и осталих нелогичности су довољно рекли моји претходници!

Све то је довело до тога да јавност, која показује огромно интересовање за овај процес, данас, мање него на почетку, зна коме се и зашто овдје суди и шта је тужилачки тим желио да докаже.

Зашто кажем коме? Због тога што се ово суђење кроз свој ток претворило у суђење Дејтонском споразуму, његовим анексима, па и самој БиХ на „Дејтону“ заснованој. Када питам зашто се суди, то питање је толико логично прије свега због онога што сам раније рекао, а то је да смо поштовали Устав и законе како и стоји у оптужници, а са друге стране и због тога што смо имали прилику да кроз исказе инспектора видимо да се овдје можда суди баш зато што је постојао одређени притисак на истражне органе и тужилаштво! Много је питања које је отворио овај процес и стекли смо утисак да се на многа од тих питања одговори налазе изван ове суднице!

Припадам групи људи у оквиру своје генерације која воли да наглашава синтагму „све смо радили први“ или „све смо рекли први“ и те синтагме најбоље описују наш однос према систему.

Први смо ту да га критикујемо и поправљамо, али и први да о његовим грешкама говоримо искључиво очекујући да систем само ради свој посао.

Зато не можете а да се не осјећате људски поражено када схватите да тужилаштво не само да само не ради свој посао, већ својим поступцима уништава систем. Јер како другачије назвати оно што смо гледали овдје и све оно о чему су говорили предсједник и адвокати?

За овај тужилачки тим та ситуацију у којој треба „само радити свој посао“ је изгледа јако тежак задатак! Можда по први пут нисам срећан због тога што смо били у праву када смо говорили први да је овај тужилачки тим класичан политички инструмент јер нема другог објашњења за такав њихов однос, не само према нама као оптуженима, већ и према овом суду!

Не могу а да не поменем колико је сам овај процес утицао не само мој већ и на однос и бригу многих за правду на овом простору!

Осим овога о чему сам раније говорио, дио сам генерације која у исто вријеме одговоре на позицију правде у БиХ тражи читајући Андрића, али и консултујући deepseek, само зато што су модели вјештачке интелигенције на којима ради ChatGPT већ превазиђени. И у једном и у другом извору најчешће добијемо одговор да у БиХ никада није било правде када су на њу утицали странци. А стекли смо снажан утисак да су странци утицали на тужиоце! Андрић би таква и слична дешавања описао мишљу о томе како су се „људи подијелили на прогоњене и оне који гоне. Она гладна животиња која живи у човјеку и не смије да се појави док се не уклоне препреке добрих обичаја и закона сад је ослобођена. Знак је дат, препреке су уклоњене“.

А један од одговора који сам од вјештачке интелигенције добио на задате параметре о овом процесу јесте да он може представљати крај једне и почетак друге епохе у БиХ. Колико сам ја упознат обично се говори да се епохе не завршавају календарски већ неким догађајем. Па се тако каже да је ХХ вијек почео 1914. године пуцњевима једног хероја недалеко одавде. Још увијек се расправља да ли је ХХI почео рушењем кула близанкиња, корона вирусом или појавом вјештачке интелигенције у облику и начину кориштења какав данас имамо. И вјероватно је на тим основама и заснована претпоставка да ће овај процес представљати вододјелницу епоха, можда не само у правосуђу.

Мислим да пресуда која се донесе након овог процеса не би требала да започне епоху која ће у БиХ доказати осим што знамо да је историја учитељица живота и да неко код нас повремено силује учитељицу, да се слично може десити и правди, која за разлику од историје на очима има повез, па у цијелој тој ситуацији може бити и додатно изманипулисана да и не схвати ко јој је то зло учинио!

Таква епоха, у којој би се изгубила вјера у право и правду би била погубна за ово друштво, а чини ми се да тога овај тужилачки тим није свјестан ни данас, као што није био ни прије годину и по дана када да је сву своју несвјесност показао управо оптужујући предсједника Републике настале падом Берлинског зида, декларацијом 9. јануара или можда и много раније, идејом која се родила у збјегу на Козари!

Било који од ових одговора као и неки други може бити тачан у одређивању почетка једне епохе, једнако колико је тачна и тврдња да је тужилаштво код најмање једног народа у БиХ отворило врата епохе у којој је трајно и могуће неповратно укаљало кредибилитет правосуђа и тужилачке професије. На суду је да та врата затвори и сачува не само закон већ и част!

Старије генерације су поред овог комплекса пролазиле гледајући у њега и присјећајући се војничких дана, наше генерације и генерације наших родитеља су од њега окретале главу присјећајући се шта је он представљао деведесетих, а тужилаштво данас жели да и генерације које долазе то исто раде због односа који је према праву и правди показан у овом случају.

Колико сам упознат, пресуде су се код нас у неком ранијем периоду доносиле „у име народа“, а у оваквим системима у којима ми живимо, можда би то требало посебно акцентовати па их изрицати у множини, „у име народа“ , а овај тужилачки тим нас убјеђује не само да треба донијети осуђујућу пресуду због поштовања Устава и закона, већ и да треба донијети пресуду која неће бити у име народа, већ на штету народа и у сврху јачања тензија међу народима, стварајући огромну фрустрацију оптужујући највишег представника једног народа, и то народа који се у својој химни Богу обраћа са „Боже правде“!

Новинари су ме испред једном приликом питали да ли се кајем? Као неко ко је у животу платио три прекршајне казне због тога што сам заборавио да продужим паркинг, не кајем се јер знам да сам радио у складу са Уставо, законом, статутом Службеног гласника Републике Српске и у најбољој намјери да Установа обави од Републике повјерене јој задатке.

На крају бих само да кажем нешто што сте већ чули!

Ово су чињенице, а чињенице су свете, а од вас очекујем само да радите свој посао. Хвала.