По изласку из биоскопа импресију је тешко описати ријечима, не зато што се у филму могу видјети велика глумачка имена као што су Лоренс Оливије, Меги Смит, Урсула Андрес и надолазећа звијезда Хери Хемелин који мени, искрено, тада нису ништа ни значили, већ јер се пред мојим дјечијим очима појавио свијет грчке митологије са Персејом на крилатом Пегазу, опасна Медуза са змијама умјесто косе као и читав низ моћних грчких богова. Импресија филмом је трајала данима, а једно од питања или боље речено маштарија која се вртила по глави, била је како би све то изгледало када технологија и специјални ефекти једног дана напредују. Истина мени ни тадашња стоп-моушн техника као и други визуелни ефекти није представљала проблем, а одговор на питање како би то све изгледало са напреднијом технологијом стигао је тридесетак година касније.

Боље да није.

У сваком случају технологија је неминовно напредовала, а самим тим и визелни ефекти као и компјутерска анимација, што се, наравно, одразило на филмове. Тако су се крајем прошлог и почетком овог вијека коначно појавила остварења која су изгледала баш онако како их је моја дјечија машта замишљала. Уз помоћ компјутерске анимације оживјеле су фантастичне битке из Господара прстенова, многи стрип јунаци преселили су се успјешно на велике екране док су нови ефекти пред биоскопску публику довели неке нове визуелно импресивне филмове попут Матрикса.

Истина, ни ја више нисам био дјечак пун разноразних маштарија, али је свакако било лијепо видјети своје омиљене стрип јунаке како увјерљиво изгледају на великим платнима, попут Спајдермена који кристари између зграда Њујорка или Бруса Бенера како се претвара у разјареног Хулка без да су сиротог Лу Феригна морали премазивати темељном зеленом бојом од главе до пете. Суперхероји су се ређали на филмским платнима са већим или мањим успјехом да би Џејмс Камерун (као и двије деценије раније са „Терминатором 2“) отишао корак даље створивши фантастичан свијет Пандоре у филму „Аватар“ у који смо могли уронити уз помоћ побољшане 3Д технологије. Руку на срце, ни један од ових наслова није имао неку „класичну филмску тежину“, но није ни требао јер су и њихови предлошци били углавном стрипови који нису имали за циљ да натјерају човјека да размишља већ да се забави. Чини се да нисам само ја маштао о развоју компјутерске анимације и визуелних ефеката већ и неки много моћнији и опаснији играчи - филмски продуценти и студија. И ту управо почиње проблем са којим се суочава данашњи холивудски филм, барем када су у питању екранизације стрипова или фантазије, па чак (скоро смо то видјели) бајке или књижевна дјела.

Прве назнаке да ће квалитет филмова трпити због мегаломанских амбиција продуцената да филмове напуне до врха специјалним ефектима могли смо видјети у серијалу „Матрикс“ када је продуцент Џо Силвер (ваљда повучен одушевљењем људи "буллет тиме" ефектом у првом филму) инсистирао да се у наставцима убацује што више ефеката, било да су оправдани или не. Због тога смо морали да гледамо сцену јурањеве на аутопуту која је трајала као гладна година или борбу за Зион која изгледа као живи пренос рата, али смо зато са друге стране добили „мршаву причу“ и дијалог између Неа и Архитекте који ћете можда схватити негдје из осамнаестог покушаја.

Ипак, ово су били тек почеци „CGI дивљања“ продуцената по филмовима будући да смо почели да добијамо гомиле наставака филмова о суперхеројима у којима су сценарија била на нивоу писменог рада из петог разреда основне школе, дијалози који разред ниже, а специјални ефекти су чинили 90 до 95% филма. Класични елементи филма постали су небитни, па чак и режисери будући да су све чешће у режисерску столицу сједали супервизори за визуелне ефекте који се у глуму разумију колико и у нуклеарну медицину. „CGI терора“ нису били поштеђене ни екранизације познатих романа попут Лондоновог „Зова дивљине“ у којем је готово једино живо биће био Харисон Форд док су дивљина Аљаске па чак и главни јунак, пас Бак, створени компјутерском анимацијом или пак римејк „Великог Гетзбија“ у којем су глумци више времена провели испред зеленог платна него на правом сету.

Због тога када данас почнете да гледате филм о суперхеројима питање је минута када ће вам постати досадно, због тога данас нисте сигурни да ли гледате правог глумца или неку његову анимирану или барем подмлађену верзију, због тога ефекти покушавају да надомјесте недостатак идеје, развијених ликова, смислених дијалога и режисерског умијећа и на крају крајева - због тога ова јефтина парфраза Баглсовог хита у наслову.