Ако електрични аутомобил остане привилегија богатих, а регулатори занемаре потребе средње класе, тада не пропада само зелена транзиција већ и цијела европска аутоиндустрија.
Проблем није сама технологија, већ растући јаз између регулаторних амбиција и тржишне стварности.
Европска аутомобилска индустрија, некада понос континента и мотор раста, данас се налази у озбиљној кризи.
Главни разлог више није само конкуренција из Кине или технолошке промјене – већ све већи раскорак између регулаторних амбиција Европске уније и стварних потреба тржишта. У центру проблема је све очигледнији нестанак приступачних аутомобила.
Европска правила су довела аутомобиле на такав ниво да су они све сложенији, све тежи и све скупљи. И људи једноставно све теже могу да си их приуште. Ово није напад на технологију, већ критика према брзини и начину на који се спроводи зелена транзиција. Наиме, електрични аутомобил не може бити једини пут, јер еколошки циљеви без тржишне реалности губе покриће.
Директива о забрани продаје аутомобила с унутрашњим сагоријевањем након 2035. године, према ријечима стручњака, пријети да преполови европско тржиште аутомобила. Једноставно речено: оно што Европа жели да се продаје, купци не могу (или не желе) да купе.
У фокусу би, тврде они, требало да буде стварни приоритет – убрзана замјена старог возног парка, а не искључиво продаја потпуно нових електричних аутомобила. У Европи тренутно циркулише око 250 милиона возила, већина с моторима који загађују, а просјечна старост аутомобила је 12 година, док у неким земљама попут Грчке достиже чак 17 година. Игнорисање ове чињенице води ка стагнацији, а не трансформацији.
Подјеле постоје и унутар аутоиндустрије. С једне стране, иако их је све мање, постоје "народни" произвођачи који настоје да нуде приступачна возила широким слојевима потрошача. С друге стране, премиум брендови – чије пословање је више усмјерено на извоз – и даље имају највећи утицај на регулацију прописа. Велики диктирају правила игре и дижу цијене свима, па је резултат такав да су милиони људи искључени с тржишта нових аутомобила.
За разлику од других великих свјетских економија, Европска унија једина не штити своју аутомобилску индустрију. САД, Кина, Индија - све земље с јаком аутоиндустријом усклађују регулацију с индустријском политиком и националним интересима. Европа, за сада, не показује исти прагматични рефлекс.
Зато се све чешће чују позиви за повратак за заједнички сто: регулатори, произвођачи и научници треба да ускладе амбиције са стварношћу и креирају правила која су одржива – и еколошки, и социјално, и економски.
Наметање електричних аутомобила законом није довољно. Заиста, то би могло да се претвори у осуду за европску индустрију. Ако Европа брзо не промијени курс, ризикује да изгуби своју централну улогу у производњи и претвори се у једноставно тржиште за аутомобиле произведене негдје другдје.
Кина ће ове године произвести више аутомобила него Европа и Сједињене Америчке Државе заједно. То је кључни тренутак, јер ће Европа већ за пет година бити у огромном заостатку.
Европско тржиште аутомобила опада већ пет година и једино је међу главним свјетским блоковима које се није опоравило на нивое прије пандемије Ковида. Ако се ствари овако наставе, тржиште би се могло преполовити за нешто више од десет година.
Електрични аутомобил, укратко речено, не може бити идеологија. Писање закона није довољно да би се промјенило тржиште. Без стварне потражње, без снажних индустријских политика и без економске доступности, еколошка транзиција ризикује неуспјех. А с тим и цијела европска индустрија, преноси "АутоБлог".
.webp)
