Меријен Бернадот, позната јавности и као Принцеза Маријана, умрла је у родној Шведској у старачком дому, пише Sweden Herald.
Била је мирна и спокојна, окружена својим најближима, и заспала је у старачком дому на Гардету у Штокхолму. Имала је више од 100 година, са само два мјесеца до свог 101. рођендана - рекла је њена кћерка.
Године 1961. удала се за дизајнера Сигварда Бернадота, познатог и као "принц дизајна" (1907-2002), другог сина тадашњег краља Густава VI Адолфа, и тиме постала чланица краљевске породице. Прије тога, као двадесетогодишњакиња преселила се из Хелсингборга у Штокхолм, гдје је била активна као глумица у Драмском позоришту (Драматен).
Заједно са супругом основала је Истраживачку фондацију Бернадот за дјечију очну његу и фонд за умјетнике са годишњим додјелама стипендија. Године 1998. проглашена је почасним доктором медицине на Каролинском институту.
Најближи сродници Меријен Бернадот су њена кћерка, четворо унучади и четворо праунучади.
Меријен је била позната и по свом раду на подршци особама с дислексијом, физичким инвалидитетом и дјечијој очној њези, као и као покровитељ умјетности. Добитница је двије почасне докторске титуле.
Још као тинејџерка глумила је у познатом љетном позоришту на отвореном (Fredriksdalsteatern) у свом родном граду. Примљена је на глумачку академију Краљевског драмског позоришта, гдје је студирала 1945-1948. Током распуста радила је као водич на турама у Њемачку и Француску. Након завршетка студија, запослена је као глумица у Краљевском драмском позоришту, гдје је играла једанаест година, бирајући захтијевне улоге умјесто гламурозних. Њена прва улога била је Ени у шведској верзији "Живота са оцем". Режирали су је Олоф Моландер, Алф Сјеберг, Ингмар Бергман, Мими Полак и Јоран Гентеле, а глумила је с Јарлем Кулеом, Ингом Тидблад и Мај Зетерлинг. Глумила је у филму "Kulla Gulla" 1956. с Хугом Бјернеом и у двије ТВ представе 1957. и 1959. године.
У мемоарима из 1986. године написала је:
„Заједно с режисером и колегама глумцима проналазиш свој пут до улоге. Ствараш свој мали свијет, концентрат, гдје сви дају себе да би се створила цјелина и публици понудило нешто заокружено.”
Позориште је затворено због реновирања 1956. године, и тада је Марианне прешла у робну кућу НК, гдје је обучена за управљање њиховом продавницом поклона. Касније је студирала културну комуникацију, француски и умјетност на Универзитету у Штокхолму, постала представница Sotheby'sa у Шведској и 1970. студирала кување на Ле Цордон Блеу у Паризу. Након помирења њеног мужа с оцем, краљем Густавом VI Адолфом, у 1970-им, често су заједно кували.
Године 1983. дипломирала је историју умјетности на Универзитету у Штокхолму. Њени радови укључују студије о уметнику Едвину Охрстрому.
У јулу 2014. добила је позитивне критике након што је водила популарну радио емисију "Sommar" на свој 90. рођендан.
Са супругом Сигвардом упознала је модног креатора Пјера Балмена у Паризу 1962. Постали су блиски пријатељи, као и с његовим насљедником Ериком Мортенсеном. Често је носила моделе кућа високе моде које су је радо облачиле због њене елеганције.
Године 1985. проглашена је једном од 10 најбоље обучених жена на свијету, од стране Chambre Syndicale de la Haute Couture у Паризу.
Њена модна естетика и даље се цијени међу шведским дизајнерима попут Пера Енгсхедена и Христера Линдарва. У Милесгардену у Стокхолму 2017. одржана је четворомесечна изложба под називом CHANEL BALMAIN DIOR MARIANNE BERNADOTTE - Икона стила, коју је отворила њена гранднећака, принцеза Викторија.
Пратећи идеју ноблесе облиге, од 1960-их активно је дјеловала у областима инвалидности, здравља, науке и умјетности.
Једна од првих њених активности била је промоција и прикупљање средстава за електрична колица Пермобил, дизајнирана од стране Пера Удена, који је истицао њену важну улогу.
У 1980-им годинама учествовала је у оснивању академије за дислексију и подршку младим истраживачима. Године 2006. додијељена јој је почасна диплома Универзитета у Болоњи за допринос истраживању дислексије. Била је почасна предсједница шведске фондације и међународне академије за дислексију.
Године 1988. професор Гунар Ленерстранд желио је основати центар за дјечију очну његу. Марианне је прикупила средства, донације умјетничких дјела и организовала аукцију у Буковскису која је донијела 1,2 милиона круна. Прије тога, са Сигвардом основала је Истраживачку фондацију за дјечију очну његу. До 2025. додијељено је више од 20 милиона круна, укључујући и награду за клиничка истраживања.
Основала је и фондове у САД-у, укључујући The Bernadotte Foundation for Children’s Eyecare у Њујорку. На Каролинском институту основала је истраживачке лабораторије за педијатријску офталмологију.
За 75. рођендан супруга Сигварда 1982. основали су Marianne & Sigvard Bernadotte фонд за умјетност, који сваке године додјељује стипендије младим умјетницима. Године 2012. на прослави су присуствовали принц Карл Филип и краљица Нур од Јордана. У 92. години одлучила је да се прослава 2017. одржи у дворцу Упсала.
Од смрти супруга 2002, њене добротворне активности опстајале су захваљујући њеној истрајности и посвећености.