Папа Фрањо је у болници због обостране упале плућа, а свијет је у стању приправности због могућности његове смрти.
Када се то догоди, одмах ће бити покренут строго дефинисан низ догађаја. Неке ватиканске традиције потичу још из доба древног Рима.
Фрањо, који је у младости изгубио дио плућа због респираторне инфекције и у посљедње вријеме се бори с нарушеним здрављем, прошле је године одобрио поједностављену сахрану за себе, одбацујући неке од древнијих обреда и ритуала који се традиционално одвијају када папа премине.
Ипак, одређене традиције и протоколи ће бити поштовани, а на крају ће нови вођа Католичке цркве бити изабран у високо ризичном избору гдје се прогресивни и конзервативни кардинали надмећу за контролу над институцијом која широм свијета броји милијарду вјерника.
Традиционално, посао потврђивања смрти папе припада кардиналу камерленгу (високом ватиканском званичнику). Тренутно ту позицију обавља ирски кардинал Кевин Фарел.
Ако се буде слиједила традиција, Фарел ће посјетити тијело папе Фрање у његовој приватној капели и дозвати га именом да га пробуди. Данас је ово углавном симболичан чин, јер ће љекари већ претходно потврдити смрт понтифа стандардним медицинским методама. (Често понављани мит каже да камерленго њежно удара папину главу сребрним чекићем, али Ватикан је то више пута негирао).
Када папа не одговори, према традицији, његов прстен печатњак, који служи као печат за званичне папинске документе, бива уништен или оштећен, што симболизује крај његове владавине, а папински апартмани се запечаћују. Камерленго тада обавјештава Колегијум кардинала, тијело високих црквених званичника, о папиној смрти, прије него што Ватикан званично објави вијест свијету путем саопштења за медије.
Папина смрт покреће деветодневни период жалости, познат као Новендиале, обичај који потиче из древног Рима. Италија такође обично проглашава период националне жалости.
Његово тијело биће благословљено, обучено у папинске одежде и изложено у Базилици Светог Петра како би му јавност могла одати почаст. Стотине хиљада људи, укључујући стране државнике и свјетске лидере, стајаће у реду да му одају посљедњу почаст. У прошлости, папино тијело је било изложено на подигнутој платформи познатој као катафалк, али Фрањини поједностављени погребни обреди предвиђају да ће он лежати у отвореном ковчегу, без сувишног церемонијала и помпе.
Историјски гледано, папе су често биле балзамоване, а некима су органи уклањани прије сахране — црква у близини Фонтане ди Треви у Риму чува срца више од 20 папа у мраморним урнама, конзервисана као свете реликвије — али ове праксе су временом напуштене.
Док папа Фрањо буде лежао изложен, свакодневно ће се одржавати молитвени обреди и мисе задушнице у Базилици Светог Петра, као и широм католичког свијета.
Истовремено, Ватикан улази у период транзиције, познат као седе ваканте (што значи “сједиште је празно”), током којег привремену управу над црквом преузима Колегијум кардинала — иако ниједна крупна одлука не може бити донијета док нови папа не буде изабран.
Папина сахрана највјероватније ће се одржати на Тргу Светог Петра, гдје ће се окупити огромна маса ожалошћених. Спроводну мису предводи декан Колегијума кардинала, који је тренутно 91-годишњи Италијан Ђовани Батиста Ре.
Према традицији, папа се сахрањује у Ватиканшким гротнама, криптама испод Базилике Светог Петра, гдје је сахрањено скоро 100 папа, укључујући Фрањиног претходника, папу Бенедикта 16, који се повукао 2013. године и преминуо 2022.
Међутим, Фрањо је у једном интервјуу из 2023. рекао да је изабрао базилику Санта Мариа Мађоре у Риму — једну од својих омиљених и најпосјећенијих цркава — као своје посљедње почивалиште, што га чини првим папом у вијеку који ће бити сахрањен изван Ватикана.
Некада су папе биле сахрањиване у три ковчега — од чемпреса, цинка и бријеста, уметнута један у други, али Фрањо је наложио да буде сахрањен у једном ковчегу, од дрвета и цинка.
Када је Бенедикт 16. сахрањен, у његовом ковчегу су биле и кованице из његовог понтификата, као и метална капсула с папирним свитком, позната као рогито — документ од 1.000 ријечи који описује његов живот и понтификат. Очекује се да ће Фрањо бити сахрањен са својим властитим рогито, који ће документовати његов јединствени понтификат.
Избор новог папе
Двије до три седмице након папине сахране, Колегијум кардинала окупиће се у Сикстинској капели како би одржао конклаву, строго повјерљив процес избора новог папе.
Теоретски, сваки крштени католички мушкарац може постати папа, али посљедњих 700 година папа је увијек биран из Колегијума кардинала.
Велика већина од 266 папа у историји били су Европљани. Фрањо, рођен као Хорхе Марио Бергољо у Аргентини, први је неевропски папа у 1.300 година.
За разлику од обичне политике, кандидати за папу не воде кампању. Ватиканолози кандидате који имају добру шансу називају папабиле (“погодни за папу”).
На дан гласања, Сикстинска капела бива физички затворена, а кардинали који су положили заклетву о тајности закључавају се унутра.
Само кардинали млађи од 80 година могу гласати. Око 120 њих тајно уписује име свог кандидата на гласачки листић и ставља га у пехар на олтару.
Ако ниједан кандидат не освоји двотрећинску већину, гласање се понавља до четири пута дневно.
Конклава која је изабрала папу Фрању 2013. трајала је око 24 сата и било је пет гласања, али процес може трајати дуже; Конклава у 13. вијеку трајала је око три године, док је друга у 18. вијеку трајала четири мјесеца.
Након што се гласачки листићи преброје, спаљују се у пећи у Сикстинској капели, коју су прије поставили ватикански ватрогасци. Друга пећ гори хемикалију шаљући димни сигнал кроз димњак у вањски свијет: црни дим значи да нови папа није изабран, бијели дим значи да јесте.
Када папа буде изабран, представник Колегијума кардинала прочитаће латинску објаву Хабемус папам, што значи “Имамо папу”, с главног балкона Базилике Светог Петра, пред хиљадама окупљених вјерника.
Затим ће новоизабрани папа, након што одабере папинско име (највјероватније у част неког свеца или претходника) и обуче бијелу одору, изаћи на балкон како би одржао свој први говор пред јавношћу. Тиме Католичка црква добија новог вођу.
Осим што одређује учења и морална начела цркве, папа има и значајну дипломатску и политичку моћ у свјетској политици, дјелујући као посредник у глобалним сукобима и усмјеравајући хуманитарне напоре.
Већина папа служи до краја свог живота. Папа Бенедикт 16, који је абдицирао 2013. године, у 85. години, због нарушеног здравља, био је први понтиф који се повукао у посљедњих 600 година.
