Бивши предсједник САД Џими Картер преминуо је синоћ у 101. години живота, скоро двије године након што је најавио да ће своје посљедње дане провести на палијативној њези.
Одлазећи амерички предсједник Џозеф Бајден заказао је државну сахрану бившег предсједника Џимија Картера за 9. јануар у Вашингтону.
Бајден је, такође, прогласио 9. јануар за национални Дан жалости широм САД и наредио да америчке заставе буду спуштене на пола копља 30 дана од недјеље, пренио је АП.
Џими Картер, 39. предсједник Сједињених Америчких Држава и добитник Нобелове награде за мир, преминуо је синоћ у свом дому у Плејнсу у савезној држави Џорџија, саопштио је његов син Џејмс Е. Картер III, не наводећи тачан узрок смрти.
Картер је био најстарији живи предсједник САД свих времена.
Организација "Картер центар" је у фебруару 2023. саопштила да ће бивши предсједник, након низа боравака у болници, прекинути даље лијечење и преостало вријеме провести на кућној њези.
Он се посљедњих година лијечио од агресивног облика меланомског карцинома коже, са туморима који су се проширили на јетру и мозак.
Његова супруга, Розалин, умрла је 19. новембра 2023. у 97. години. Картерови, који су били блиски партнери у јавном животу, били су у браку више од 77 година, што је најдужи предсједнички брак у историји САД.
Његово посљедње јавно појављивање било је на њеној сахрани у Плејнсу, гдје је сједио у првом реду у инвалидским колицима.
Картер је посљедњи пут фотографисан испред своје куће са породицом и пријатељима док је посматрао надлијетање одржано поводом његовог 100. рођендана.
Картер, произвођач кикирикија из малог града, ветеран америчке морнарице и гувернер Џорџије од 1971. до 1975. године, био је први предсједник са дубоког југа од 1837. и једини демократа изабран за предсједника између мандата Линдона Б. Џонсона и Била Клинтона.
Као 39. предсједник САД, владао је са јаком демократском већином у Конгресу.
Четири године након што је преузео дужност, Картер је изгубио кандидатуру за реизбор, убједљиво, од једне од најконзервативнијих политичких личности тог доба, Роналда Регана, преноси "Вашингтон пост".
Када је напустио Вашингтон у јануару 1981. године, нашироко је сматран осредњим предсједником, па чак и потпуно неуспјешним, углавном због привреде у стагнацији и велике незапослености и инфлације, након што је револуција у Ирану 1979. године пореметила глобално снабдијевање нафтом.
Мјесец дана након што је избила иранска талачка криза, охрабрени Совјетски Савез је извршио инвазију на Авганистан, а Картер је наредио ембарго на продају житарица Совјетском Савезу, што је разбјеснило америчке пољопривреднике.
Такође је наредио амерички бојкот Љетњих олимпијских игара 1980. у Москви, корак који је био непопуларан код многих Американаца и који се сматрао слабим и неефикасним.
Међутим, Картеру се приписују заслуге за постизање историјског споразума између израелског премијера Менахема Бегина и египатског предсједника Анвара Садата.
Споразум из Кемп Дејвида довео је до првог значајног израелског повлачења са територије заробљене у Шестодневном рату 1967. и мировног споразума који је постојао између Израела и његовог највећег арапског суседа.
Бегин и Садат су 1978. године заједно добили Нобелову награду за мир, а ова почаст је Картеру додијељена 24 године касније.
Картер је прогурао споразуме о Панамском каналу, што је велики корак ка бољим односима САД са сусједима Латинске Америке.
Потписао је споразум о смањењу нуклеарног наоружања, САЛТ II, са Совјетским Савезом, али га је повукао из разматрања Сената када су совјетске снаге извршиле инвазију на Авганистан.
Искористивши отварање које је започео предсједник Ричард Никсон Картер је дао пуно дипломатско признање Кини.
Људска права је учинио централном темом америчке спољне политике, оштрим одступањем од приступа Никсона и његовог савјетника за националну безбједност и другог државног секретара Хенрија Кисинџера.
Био је испред свог времена у питањима животне средине, а у јуну 1979. поставио је 32 соларна панела на кров западног крила Бијеле куће.
У интервјуу за "Вашингон пост", Картер је 2018. године, говорећи о времену које је провео на функцији, рекао да "много жали" због иранске талачке кризе и што није учинио више да уједини Демократску странку.
Додао је да је највише поносан на споразуме из Кемп Дејвида, рад на нормализацији односа са Кином и фокус на људска права.
Картер је био бивши предсједник више од четири деценије, дуже него било ко други у историји и био је тек други који је доживио 94 године, послије Џорџа Буша Старијег, који је умро 2018. године.
Картер је живио скромније од било ког бившег предсједника, а Хари Труман му је био један од омиљених претходника.
Са супругом Розалин је до краја живио у Плејнсу у кући на имању коју су изградили за себе 1961. године, а гдје ће бити сахрањен поред ње у близини језерца.
Картер је одбио чланство у корпоративном одбору и уносне говорничке ангажмане који су другим бившим предсједницима донијели десетине милиона долара, изјавивши да не жели да "финансијски капитализује боравак у Бијелој кући".
Написао је 33 књиге о темама које се крећу од рата до обраде дрвета, а освојио је и три Греми награде за аудио верзије својих књига.
Године 1982. основан је "Картер центар" на Универзитету Емори у Атланти који спонзорише програме у образовању, развоју пољопривреде и здравства и подржава фер изборе у земљама широм свијета.
Године 1994, на захтјев предсједника Била Клинтона, помогао је у склапању споразума који је уклонио брутални војни режим на Хаитију и спријечио могућу америчку инвазију на ту земљу.
Састајао се са неким од најозлоглашенијих свјетских диктатора, укључујући Ким Ил Сунга из Сјеверне Кореје и Моамера Гадафија из Либије.
Од њега је затражено да надгледа изборе у Панами, Никарагви, Хаитију, Доминиканској Републици, Замбији, Западној обали и Гази, а Картер центар је пратио 115 избора у 40 земаља, наводи се на његовом сајту.
Уочи Божића 1994. на Балкану је разговарао са првим предсједником Републике Српске Радованом Караџићем, кога је 2016. године Међународни кривични суд за бившу Југославију прогласио кривим за геноцид, а његови напори су резултирали четворомјесечним прекидом ватре у сукобу у бившој Југославији.
У својој књизи "Палестина: мир, а не апартхејд" (2006), Картер је изазвао буру критика тако што је изједначио израелску окупацију палестинских територија са бившим режимом апартхејда у Јужној Африци.
Додијеливши му Нобелову награду за мир 2002. године, Нобелов комитет га је похвалио "за деценије неуморног рада да пронађе мирна рјешења за међународне сукобе, унаприједи демократију и људска права и унаприједи економски и друштвени развој".
