Саша Ухлова, новинарка "Гардиjана, јавила се на оглас за посао у Њемачкој и провела мјесец дана на тајном задатку.
Саша Ухлова провела је мјесец дана радећи на фарми у Њемачкој. Њен несвакидашњи задатак почео је кад је тражила посао на пољском сајту јер управо Пољаци су ти који у великом броју одлазе да раде у Њемачкој.
"Одговорила сам на оглас и из даљих телефонских разговора сазнала сам да ћу радити седам дана недјељно, да се ради најмање 10 сати дневно и да ћу бити плаћена 6,20 евра по сату. Мораћу агенцији да платим накнаду од 200 евра и једнократни износ од 105 евра за кревет. Храну ћу куповати и кувати сама. Такође су ми рекли да понесем чизме и гумене рукавице“, навела је, а онда открила како заиста изгледа радити посао у Њемачкој који многима звучи примамљиво као опција – не тражи се никакво знање и искуство, а колико тешко може да буде сјецкање поврћа? Испоставиће се поприлично.
"Јутро по доласку, моја цимерка Данка, у својим 60-им, води ме у велику шупу за паковање, гдје је већ око 30 жена на послу. Стоје поред покретних трака, сортирају поврће за салату које иде у машине за паковање. Добила сам задатак да сијечем лук. Радим са различитим женама и све су фине. Једна ми чак каже да само ољуштим лук и она ће да сијече. Тако дуго стојим на истом мјесту, сати до паузе за ручак се развлаче. Чак је и одлазак у тоалет непријатан јер је јасно стављено до знања да то не треба да радимо често“, наводи Саша у тексту за "Гардијан".
У наставку нас упознаје са Сабином и Евелином, мајком и кћерком из Пољске. Сабина има још троје дјеце, једна кћерка је самохрана мајка, а једна има само 12 година.
"Кад питам како се Нела носи с тиме што јој је мајка тако далеко, Сабина каже да се већ навикла и сада сматра Сабинину сестру, с којом живи, својом мајком. Сабинин муж напустио је њу и дјецу пре много година, па јој је потребан приход. Она шаље новац својој сестри, кћерки и унуци“, открива Саша.
С лука је тог дана прешла на паприку, парадајз, коренасто поврће, бундеву, бијели купус и краставце, све се љушти, сјецка… Почели су већ да је боле зглобови и чинило јој се да се гомиле купуса никада не смањују.
Тог првог дана смјена јој се завршава у 18 часова, а онда са Сабином одлази продавницу да узме неке ствари које су јој потребне. Успут, она јој објашњава како су уговори организовани. Једноставно: радите одређени број сати, али се биљежи мањи број. Као резултат, испуњавате законске услове за број сати и минималну сатницу.
"Уговор који потписујем око трећег дана вјероватно одговара њемачком закону о раду. Али добијам два извјештаја о раду. На један записујем стварно одрађене сате, а на други, службени лист, потписујем оне који су забиљежени: највише 10 сати рада дневно, шест дана у недјељи. Већ сам чула за двоструко извјештавање, али овдје ми то представљају као нешто уобичајено. Нико не објашњава шта се догађа. Према званичним записима, данас бих могла радити до 16 сати, а у недјељу уопште није било посла“.
Нико не зна кад се смјена завршава
Саша истиче да јој је једна од најгорих ствари била то што нико није могао да јој каже кад ће смјена завршити, а бол коју је осјећала због резања великих количина поврћа, ношења тешких сандука с поврћем и стално мокрих руку, била је толика да је планирала да тражи од својих да јој пошаљу таблете против болова.
"Када сам једну од жена питала да ли ћемо добити слободну недјељу поподне, одговорила ми је: ‘Молим вас да разумијете да нема радног времена, нема посла од понедјељка до петка. Овдје ти само кажу да идеш на посао, а никад не знаш када ће се завршити’".
Истиче како је чудно то што се та егзистенција након неког времена чини нормалном, али сматра да је то вјероватно и због тога што су сви потпуно исцрпљени јер, осим што је посао физички јако захтјеван, они су 14 сати дневно на ногама.
"Затим слиједи бар сат или два чишћења и кувања, а затим још чишћења прије спавања. Ми дијелимо купатило, па је ујутру и увече пуно. Радна одјећа ми већ смрди, вјероватно од лука, али постоји само једна машина за прање веша па ћу морати да сачекам до ноћи, када је машина слободна. Али радије бих спавала“, наводи Саша, дајући још једну слику људи с којима ради.
"Има неколико младих људи и неколико жена од 40 година попут мене, али већина је у 50-им. Неки изгледају старије, али можда су само уништени – тешко је рећи“.
Долазак инспекције
Инспекторат рада постоји и у Њемачкој, а Саша је описала и како се на фарми понашају кад дођу у ненајављену посјету.
"Недјеља је ујутро, Данка утрчава и каже да ће нас посјетити инспекција рада. Објашњава рутину: када нас инспектори питају колико сати дневно радимо, треба да кажемо девет или десет, и најважније, да имамо двије паузе. Данка је купила нови столњак за нашу кухињу како би изгледала лијепо за инспекцију. Морамо да јој платимо по 3 евра за то“, наводи.
"У дворани за припрему хране у понедјељак ујутро власник фарме обраћа нам се на њемачком. Не смијемо да напуштамо дворану и морамо да радимо као да нема стреса. Тако да радимо полако, што је чудно. Инспектори, двојица мушкараца, долазе око 10 сати. Гледам их, али они нас не виде; пролазе поред нас као да нас нема. Завршавамо до 11.50: радиле смо шест сати без хране, воде или цигарета. Већина нас није отишла у WC све то вријеме, јер ни то нисмо смјеле", каже она.
Како је примијетила, тамо готово сви пију – из усамљености и зато што нема ничега другог да се ради.
"Дуго сам тврдила да се услови рада никада не побољшавају све док има довољно људи на свијету да оду у другу земљу и раде док не падну. Али стварност је да сте окружени људима који добровољно проводе 14 сати дневно на послу и захвални су за те сате. ‘Бар ћемо зарадити више’, кажу. А онда увече видим та исцијепана лица, празне погледе и умор који као да их обузима. Ове недјеље не завршавамо ниједан дан прије 20… Моји сарадници надају се да ће остварити своје снове о куповини стана, обезбиједити се у старости, помоћи дјеци. Али неки људи остају заувијек јер им посао уништава животе код куће. У данима када не раде пију", рекла је новинарка.
Паклена недјеља
"Посао ми је био исцрпљујући посљедње три недјеље, али сада су захтјеви постали паклени. Управа каже да је у супермаркетима акција на салате, зато морамо тако напорно да радимо на пољу како бисмо убрали што више прије мрака. Прича се да ће нас, кад се увече вратимо с поља, послати на рад на паковању. Евелина, која ради поред мене, каже да би требало да одбијемо, али, наглашава, све морамо одбити. ‘Врло је важно да будемо уједињене’, каже. Климам главом да разумијем и обећавам да нећу покварити ствар. Затим се враћамо на посао у журби да обавимо што више прије мрака. Дванаест сати након почетка смјене, један од шефова пали свјетла на трактору и ми настављамо да радимо под рефлекторима, иако смо сви толико уморни да се саплићемо. Болним, натеченим рукама настављамо да беремо салате, стављамо их у гајбе и бацамо их у камион. Настављамо тако више од сат времена, и иако неки гласови говоре да једноставно више не можемо, сви настављамо радити. Пропуштамо шансу да се побунимо. Пркос се утопио у исцрпљености“, закључује Саша.
Фарму је напустила након мјесец дана и добила 1.500 евра у готовини. Колегинице су је, каже, срдачно загрлиле и рекле јој да се свакако врати.
"Посљедњег поподнева гледам у продавници поврће, салате и броколи са наше фарме. Продавница изгледа као органски рај; лијепо је и рустикално и лијепо мирише. Поврће носи етикету одакле долази. Често на етикети пише Њемачка, али пошто је продавница на лицу мјеста, чини се да се производи заправо узгајају на фарми. Ипак, све, осим салата и броколија, доноси се на велико и често само одвојено од трулих комада поврћа и добро опрано. Нијемци у великим скупим аутомобилима долазе у куповину овдје, и ако случајно виде неког од нас, обично скрену поглед. Једном сам примијетила да је муштерија бацила поглед на неугледне спаваонице, али обично се не крећемо по дворишту када је радња отворена. Ми смо на послу. Не знам ни да ли би купце занимало какви су наши услови рада", закључила је она, преноси "Нова".
