У рђавом појасу сјевероисточне Мађарске напредује нова економија, она изграђена на људској крви. Приватне компаније пронашле су начин да профитирају од очаја најмаргинализованије популације у региону, Рома.
За многе је чин донирања крвне плазме постао спас, мрачно средство за преживљавање у пејзажу хроничне незапослености и оскудице.
Донација плазме је процес у коме се течни дио крви даваоца сакупља док се црвена крвна зрнца и тромбоцити машином враћају даваоцу. У Мађарској, донације плазме су експлодирале у посљедњих неколико година.
Више од 50 "плазма центара" ради широм земље, а компаније прикупљају до 2.600 литара плазме недјељно у објектима који раде шест дана у недјељи, често пуним капацитетом. По закону, донаторима може да се исплати само 7.500 форинти (око 17 евра) у готовини, али не постоји пропис о додатним подстицајима.
Као резултат тога, плазма центри су гамификовали процес, нудећи бодове, бонусе и уносе на лутрију као награду за честе донације. Приликом сваке десете, 20. и 30. посјете, донатори могу да добију ваучере за куповину или учествују у извлачењу награда као што су е-скутери или плазма телевизори.
Ови центри су претежно концентрисани у источној Мађарској, гдје је незапосленост висока, а локално становништво, од којих су многи Роми, тешко да састављају крај с крајем. За најсиромашније, донација плазме је постала редован, иако опасан, облик прихода.
"То је као коцкање. Стално се враћате, надајући се тој награди", рекао је новинарки Гардијана један од донора.
Донирају крвну плазму неколико пута недјељно
Недостатак регулације у систему је евидентан, што доприноси стварању дивљих "пружалаца здравствених услуга" у овим заосталим регионима. Иако мађарски закон дозвољава донације плазме само два пута недјељно, не постоји ефикасан механизам за праћење колико често појединци донирају.
"Плазма центри" не дијеле информације о донорима једни са другима, а многи донатори посјећују неколико центара у току исте недјеље како би преварили систем и повећали свој приход. Неки медицински радници су оптужени да затварају очи пред овом праксом.
"Љекари виде на мојим рукама да сам донирао у другом центру дан раније, али ми и даље узимају плазму. За њих је све у бројевима", рекао је један донор.
Наводи се да медицински тимови у плазма центрима често занемарују најосновније здравствене прописе приликом тријаже давалаца, само да би повећали број донора.
Новинарка каже да је упознала младића (18), који је рекао да је почео да донира плазму када је имао само 16 година, двије године испод законске старосне границе.
Он и његова мајка редовно путују по два сата од свог села Торнанадаска до окружног града Мишколца, гдје четири различита плазма центра раде једни поред других.
"Обоје донирамо. Тако хранимо нашу десеточлану породицу", рекла је мајка.
За многе у овом региону донирање плазме више није само извор срамоте, то је нужно зло. Испред центра за донирање у Мишколцу, чека Ромкиња са дјететом док њен муж донира плазму.
"Добијамо довољно новца да купимо храну само за неколико дана. Онда поново морам да се вратим", рекла је она.
"Донирао сам крвну пламу више од 300 пута годишње"
Стигма око донирања плазме је очигледна. Многи донори нису били вољни да се фотографишу, али су пристајали да новинарки покажу ране од игли на рукама.
"Управо сам се онесвијестила током донирања јер нисам попила довољно воде претходно, а мој имуни систем више није као што је био. Али какав избор имам? Ако нема посла, морам да прехраним своју породицу, буквално својом крвљу", рекла је једна жена.
Још један донатор из великог града Дебрецина, гдје ради шест плазма центара, испричао је своје запањујуће искуство. Током године, донирао је плазму више од 300 пута, што је далеко премашило законски лимит од 45 донација годишње.
"Дао сам 220 литара плазме у једној години, само у једном центру. Закон каже да човјек за то вријеме може дати само 34 литра. Али њих то овдје не занима. Све до чега им је стало је новац", рекао је он.
Недостатак надзора и регулације је олакшао овим компанијама да искористе већ рањиву популацију. За многе Роме у рђавом појасу, донација плазме више није избор. То је питање опстанка. За 850 мл плазме, ова особа је добила око 17 евра у кешу, плус ваучер за куповину у истом износу.
Чести даваоци плазме често су слијепи за данак који узимају њихова тијела. У очајничкој свакодневној борби за преживљавање, брига за лично здравље постаје далека. Многи од њих изгледају блиједо, кожа им је танка, дјелују неухрањено, имају упале образе.
Овај облик само-експлоатације суптилно подстичу компаније које често минимизирају ризике и немилосрдно рекламирају спасоносну природу донације плазме. Истина је да плазма спасава животе, али шта се дешава када се здравље спасиоца жртвује у том процесу?