Док читав свијет са забринутошћу ишчекује почетак најављене израелске копнене офанзиве на Појас Газе, још једно потенцијално жариште на сјеверу пало је у други план.
Ријеч је о израелско-либанској граници, која већ скоро пола вијека представља једно од најзапаљивијих подручја на читавом Блиском истоку и главно попришта сукоба између Израела и Ирана.
Главни актер у том сукобу, ипак, није Иран, већ Хезболах – војно-политичка организација либанских шиита која је блиско повезана са Техераном коју Израел већ деценијама сматра највећом директном опасношћу по своју безбједност.
И док ирански званичници упозоравају Израел да прекине са "геноцидом у Гази" како читав регион не би плануо у сукоб, Американци претећи савјетују "свим актерима који покушавају да искористе тренутну ситуацију" да то не чине.
Настанак "Партије Бога"
Настанак Хезболаха, односно "Партије Бога" како би се њихово име директно превело са арапског језика, до данас је у великој мјери остао завијен велом мистерије. Ипак, на формирање те организације превасходно су утицала два догађаја: израелске интервенције у грађански рат у Либану, које су кулминирале инвазијом 1982. године, и Исламска револуција у Ирану три године прије тога.
Тачан датум оснивања покрета није познат – најчешће се помиње управо та 1982. година и израелска интервенција на југу Либана, у ком претежно живи шиитско становништво. У дубоко подијељеном и либанском друштву, шиити су се традиционално налазили у економски и политички подређеном положају у односу на хришћане и суните.
Након што је 1978. године нестао Муса ал-Садр, члан утицајне шиитске арапске породице ал-Садр и оснивач покрета Амал, у то вријеме доминантне политичке организације либанских шиита, та вјерска група је остала без вође. Они су зато у рату остали тек мало више од статиста у ширем сукобу хришћана, сунита, љевичара, Палестинаца, Сиријаца и Израелаца.
Ситуација се промијенила када је у Техерану 1979. године дошло до промјене власти, а на чело највеће и најутицајније шиитске државе је дошао ајатолах Рухола Хомеини и његова Исламска револуција.
Нови ирански режим је свог главног непријатеља видио управо у Израелу, односно "ционистичком ентитету" чији легитимитет нису признавали, због чега је рат у Либану и положај тамошњих шиита, који су били најпогођенији израелским војним операцијама на југу земље, за Техеран био од посебног значаја. Управо су припадници иранске Исламске револуционарне гарде одиграли кључну улогу у формирању Хезболаха и обуци његових бораца почетком осамдесетих година.
Претпоставља се да је Хезболах какав данас постоји настао спајањем неколико локалних шиитских организација. Међу њима се налази и Организација исламског џихада, која је презула одговорност за двије експлозије у Бејруту 1983. године у којима су страдали амерички (241) и француски (58) војници.
Тај напад директно је утицао на одлуку Вашингтона да повуче своје трупе из мировњачке мисије у Либану, а амерички званичници до данас тврде да је иза њега заправо стајао Иран.
Од локалних герилаца до војне силе
У први мах, Хезболах је водио герилски рат против израелских трупа и њихових либанских савезника које су средином осамдесетих година поново окупирале југ те земље.
У том периоду, политичко крило те организације заузело је радикалне позиције – за разлику од Амала, Хезболах је одбијао да учествује у либанском политичком систему, који су сматрали корумпираним и секташким. То је довело и до кратког сукоба између двије водеће шиитске организације – познатом и као "рат браће" – у ком је Хезболах однио побједу и заузео водећу позицију на југу земље.
Почетак деведесетих година донио је двије значајне промјене које су утицале на јачање Хезболаха. Прва је окончање грађанског рата у Либану, који је довео до разоружавања свих паравојних организација у тој земљи осим једне – Хезболаха, ком је као носиоцу борбе против израелске окупације дозвољено да задржи своје наоружање. "Партија бога" је тако постала директан конкурент либанској војсци и својеврсна "држава унутар државе".
Други значајан догађај из тог периода је убиство тадашњег лидера Хезболаха Абаса ел-Мусавија, кога су Израелци елиминисали 1992. године.
Мусавија је замијенио његов тридесетдвогодишњи ученик Хасан Насрала, који је постао један од најпознатијих и најпрослављенијих политичких лидера у арапском свијету и који ту организацију предводи и данас. Исте године, Хезболах уз благослов иранског врховног лидера Алија Хамнеја доноси одлуку о учешћу на изборима у Либану, чиме се покрет у одређеној мјери "дерадикализовао", што је дугорочно довело и до његовог јачања.
Израел се средином 2000, после пуних 15 година окупације, коначно повлачи из јужног Либана, што Хезболах с разлогом слави као велику побједу. У годинама које слиједе они ће, уз иранску помоћ, постати неупитни господари тог пограничног региона, али и најмоћнија војна и политичка снага у маленој блискоисточној држави.
Либански рат из 2006. године - прекретница
Крхки мир између Хезболаха и Израела коначно је пукао средином 2006. године, када су припадници те организације, након ракетног баража, упали на израелску територију. У окршају са израелском војском (ИДФ), три израелска војника су изгубила живот а два су киднапована.
Израел је на ту провокацију одговорио брутално: у први мах ракетним и ваздушним ударима на положаје Хезболаха (али и цивилну инфраструктуру) у Либану, а након тога и копненом војном интервенцијом. Сукоб је трајао нешто више од мјесец дана, током јула и августа 2006. године, а окончан је смрћу 121 израелског војника и око 250 бораца Хезболаха. Као и већини сукоба Израела и локалних паравојних организација, и овог пута су најгоре прошли цивили – процјењује се да је тог љета погинуло више од 1.000 Либанаца и 44 Израелца.
Израелци су током рата користили тзв. Дахија доктрину, названу по претежно шиитском предграђу Бејрута у ком се налази штаб Хезболаха, а која предвиђа коришћење "диспропорционалне силе", односно уништење цивилне инфраструктуре. Таква стратегија, очекивано, драстично је повећала број цивилних жртава.
Иако је израелски премијер Ехуд Олмерт у први мах прогласио побједу, Јерусалим ипак није успио да остари свој примарни циљ – уништење Хезболаха и елиминацију пријетње на северној граници. Специјална комисија која је формирана како би испитала учинак израелске војске рат из 2006. је оцијенила као "пропуштену шансу" која је окончана без "дефинитвне војне побједе".
Неуспех израелске војске је довео до драстичног губитка популарности владе и пада Ехуда Олмерта 2009. године.
Хезболах данас - успон једног од кључних играча на Блиском истоку
Насрала је, са своје стране, прогласио "божју побједу" у рату са Израелом, чиме је након иницијалног шока почео период новог успона Хезболаха.
Та група је узела учешће у рату у Сирији гдје је, заједно са Ираном и Русијом, одиграла кључну улогу у опстанку предсједника Башара ел-Асада, а њихови борци су стекли вриједно ратно искуство. Ипак, ангажман у Сирији имао је и негативне посљедице на имиџ Хезболаха међу сунитским становништвом арапског свијета, које није благонаклоно гледало на покушаје шиитске организације да очува алавитског (шиитског) предсједника једне већински сунитске државе.
Све то је утицало на јачање Хезболаха, који данас важи за можда и најмоћнију недржавну оружану формацију на Блиском истоку, а можда и шире. Хасан Насрала је крајем 2021. године рекао да та организација има 100.000 обучених бораца, док обавјештајна компанија "Џејнс" процјене ставља на око 25.000 сталних бораца и 20 до 30 хиљада резервиста. Амерички званичници војни буџет Хезболаха процјењују на око 700 милиона долара годишње.
Главно оружје Хезболаха, ипак, представљају његове ракете. Њихов тачан број није познат, а процјене варирају од 40.000 до 150.000, што је знатно више од већине конвенционалних армија – али и од Хамаса, који је недавно показао колико штете може да нанесе Израелу. Дакле, није изненађујуће што Јерусалим претњу са сјевера схвата крајње озбиљно.
О озбиљности Хезболаха говори и чињеница да о тој организацији са (страхо)поштовањем говоре и њихови непријатељи. Амерички Институт за изучавање сукоба је 2009. објавио да је Хезболах "једини арапски или муслимански ентитет који се успјешно сукобио са Израелцима у борби", док је Амерички предузетнички институт ту организацију описао као "добро обучену, добро наоружану, високо мотивисану и изузетно развијену ратну машину".
Можда и највећи комплимент Хезболах је добио од Бенија Ганца, актуелног члана израелског ратног кабинета који је 2014. године, док је обављао функцију начелника генералштаба ИДФ-а, изјавио да је "Хезболах сада јачи од било које арапске армије". Иако је очигледно ријеч о (благом) претјеривању, његове ријечи показују како се у Јерусалиму перципира "Партија Бога".
Самим тим, упозорења која стижу и са истока и са запада да би неки непромишљени потез Израела могао да увуче Хезболах у рат и додатно распламса пожар на Блиском истоку треба схватити крајње озбиљно, пише РТ Балкан.
