Трећи мјесец од обуставе наставе, испита и свих оних ствари које су саставни дио рада факултета. Тијела факултета су престала са радом, а њихову улогу су преузели пленуми.
Агресивном кампањом по друштвеним мрежама и на појединим медијима проказани су сви они који су против пленума и њихове одлуке о блокадама. Универзитетски професори би требало да су особе од ауторитета и интегритета и да као такви стоички истрпе сваку критику, али не. Добар дио њих се повукао пред хајком.
Срећом, постоје и они часни професори који именом и презименом критикују све нелогичности блокада и пленумског одлучивања. Професори који и у кризним временима показују да су достојни професије којом се баве. Међутим, притисцима пленума подлегао је и ректорски колегијум Београдског универзитета, кровно тијело БУ, којем је пружена прилика да у дијалогу са предсједником државе покушају наћи рјешење за излазак из кризе.
Прије оглашавања колегијума огласио се путем друштвених мрежа пленум Правног факултета и на тај начин извршио притисак на ректорски колегијум. Пленум, анонимно, људи без имена и презимена, дали су себи за право да утичу на одлуке и да слободно тумаче право и правне прописе.
Предсједника државе проглашавају "ненадлежним" за дијалог. Предсједник који је добио највећи број гласова на изборима. Предсједник који у коначници пред Скупштину даје на гласање мандатара за састав Владе.
Предсједника који је врховни командант војске. Према пленуму такав човјек није адреса за разговор. Из те чињенице види се да њима уопште није циљ да се разговара него да се земља води у све дубљу кризу.
Иако свесрдно дају подршке блокадама, односно одсуству рада на факултетима, нико од оних који подржавају блокаде није се одрекао својих примања.
Ушли смо и у трећи мјесец редовног исплаћивања плата универзитетским професорима, асистентима, стручним сарадницима, иако они тренутно не раде, а кад ће поново почети, не зна се. Запослени на факултетима раде са пунољетним особама па се ефекти њиховог тромјесечног нерада и не примјећују одмах и не примјећују у потпуности.
Замислите само какав би хаос настао да су се, на примјер, радници у вртићима одлучили на сличан корак. Замислите да три мјесеца не можете ићи на посао јер нема никога ко би вам чувао дјецу док ви радите.
Замислите ситуацију да пекари не пеку хљеб три мјесеца. Замислите да радници чистоће не одвозе смеће три мјесеца па да се читави градови гуше у смраду и да им пријете заразе. Кад се ствари тако поставе, када се узму у обзир неке осјетљивије професије, види се сав апсурд блокада факултета. На све то, неупоредиве су зараде запослених у набројаним професијама и запослених на факултетима.
У годинама и деценијама које су пред нама схватићемо сву штету насталу овим блокадама.
Схватићемо да поред пропуштене наставе и околности проистеклих из тога које се односе на студенте и њихове родитеље (губитка године, стипендија, смјештаја), држави пријети и економска криза. Инвестициони капитал је изузетно осјетљив на било какву кризу у државама које се разматрају као потенцијална мјеста за улагања.
Инвестициони капитал дјелује као лакмус папир јер нико не жели да инвестира на простор у којем његов капитал може да пропадне у неком друштвеном немиру. Посљедњих неколико мјесеци у Србији је већ изазвало смањивање прилива инвестиција. Раст животног стандарда није дошао сам од себе.
Повећања плата и пензија нису пале с неба. Иза свега тога стоји напоран рад како у земљи тако и у иностранству да Србија, након година стагнације, поново буде економска сила региона. Иза сваког раста примања стоје бројни састанци, дијалози, некад и оштри дуели, са кредиторима, инвеститорима, са свјетским организацијама које се баве финансија. Иза побољшања материјалног статуса грађана Србије стоје сати, дани и године посвећеног рада не једног човјека него читаве војске људи окупљене око тог човјека, предсједника Србије, којег као равноправног саговорника прихватају највеће свјетске вође, али не и пленуми.
Нека се студенти распитају код својих професора како је изгледао живот у Србији прије тридесет или петнаест година.
Нека им кажу нешто о редовима за хљеб, бензин, уље, шећер.
Нека им кажу коју ријеч о платама за које су могли купити килограм меса, ако буду довољно брзи да им инфлација не поједе половину. Нека им професори кажу да ли би мијењали ову Србију за ону некадашњу и да ли желе да Србију врате у то вријеме?!
Поготово нека их подсјете на вријеме у којој Србија била економски разорена током бивше власти, а која сад свим силама из сјене ради на враћању Србије уназад, пише Ало.
