- Moj otac je živio u Sokobanji, tamo je radio kao ugostiteljski radnik. Sve do pandemije koja nas je zadesila, on je radio, ali je bio neprijavljen. Kada je pandemija uzela maha i posao nije išao, on se vratio u porodičnu kuću i više nije imao od čega da živi - počinje priču za Telegraf.rs njegov sin Bojan.

Bojan i njegova sestra su uvijek bili uz oca, finansirali ga i pomagali mu u najgorim momentima.

- Sestra i ja smo se trudili da mu sve obezbijedimo. Znate kako, bilo je jako teško jer je on bio sam, svako živi na svojoj strani i nismo zajedno. Uvijek nam je bilo bitno da on ima sve i da ne oskudjeva u osnovnim stvarima. Imao je on i momente kada se kockao, ali nije to bilo toliko strašno. Možda ga je potresalo to što smo ga mi izdržavali. On nikada nije bio prijavljen da je radio, pa ni penziju ne bi imao.

Tragedija je promijenila sve

- Ponavljam, on se vratio u porodičnu kuću i zahtijevao je da nam je da, ali da ne živimo tamo. Ne znamo zbog čega je to tako, ali baš nije želio da živimo u toj kući. Moja sestra ima kćerku, kojoj smo pripremali 18. rođendan. Sestrina i moja ideja je bila da njoj poklonimo kuću, ali uprkos tome što je on obožavao svoju unuku, ta ideja mu se nije svidjela. Nismo ni znali šta se dešava, sve do dana kada ga je upravo sestričina našla obješenog. To je bilo u novembru sad, mjesec dana prije njenog punoljetstva - priča sin Bojan.

Na mnoga pitanja, kaže, nemaju odgovor. I to je teret koji nose na duši. 

- To je veliki šok za nas, ja ne znam razlog zbog čega bi on to uradio. Znam da je bio u nekakvoj depresiji, ali nisam ni sanjao da je spreman to sebi da učini. Pitamo se zbog čega, da li je možda bolestan bio, milion pitanja smo imali - prisjeća se momak.

Oproštajno pismo i kolege koje su sve znale

- Ostavio nam je oproštajno pismo, gdje je napisao kako skida odgovornost sa nas, želio je da nas rastereti, ali ono što me ubija polako jeste činjenica da su njegove kolege znale. On se žalio kolegama i pričao im je da ostavlja oproštajno pismo, a niko nam nije ništa rekao. Znam da je imao želju da se vrati u banju i da nastavi da se bavi ugostiteljstvom, ali šta se zapravo desilo i koji je razlog, mislim da nikada saznati nećemo. U pismu piše kako je samo uradio ono što je morao, i da mi nismo krivi - priča Bojan i dodaje:

- Ljudi su često depresivni i kada se žale, mi to svi shvatamo olako. Ako vidite da neko spominje samoubistvo ili nešto slično, reagujte, jer kada se to desi kasno je za sve. Ja sam ovo preživio, tuga je velika, ali sada sam odlučio da podijelim sa svima svoju bol i da budem tu za ljude koji prolaze kroz isto. Moramo da izvučemo nešto pozitivno iz svega što nam se dešava, ja se evo trudim. Ali zasigurno mogu da kažem, osoba koje je odlučila da se ubije, to nikada nećete moći da provalite, prosto ne daju nikakve znake - zaključuje Tomić.