Наиме, Милена је, као и већина туриста, имала једноставан план - море, сунце, опуштање, провод са пријатељима и натраг кући. Но, судбина је имала другачије планове. Додуше, прије свега за њен кофер.

Све је почело сасвим идилично - карта за Црну Гору, савршен смјештај "горе у брду", концерт у Игалу и пуних седам дана купања и сунчања. Ипак, повратак кући из Тивта претворио се у авантуру.

На путу су били неки радови, требало им је четири сата до аеродрома. Касне, тамо гужва и, нажалост, пропуштају лет...

- Аеродром Тиват? То више личи на аутобуску станицу Миријево! - прича Милена кроз смијех.

- Двјеста људи чека, а реда нема... Прилазимо да предамо пртљаг, а једна жена нама каже: "Ништа ви не брините, када буде ваш ред, прозваће вас неко!" - прича.

Нико их није прозвао, али су се, послије много пробијања кроз гужву, на крају укрцали на лет.

Иако је на београдском аеродрому покушала да препозна свој сиви кофер међу морем сличних, није имала среће. Кофера нема. Ни на траци, ни са стране, ни међу изгубљеним.

"Ако га нема - нема", речено јој је лаконски.

Први шок је замијенила бирократија - формулари, мејлови, позиви, чекање. Дан за даном пролази, а одговора нема. А онда - обрт.

- Ваш кофер је у Ташкенту - стигао је одговор из авио-компаније. Ташкент. Узбекистан. Више од 4.000 километара од Београда.

- Знате ли ви гдје је Ташкент? - запитала је Милена своје пратиоце на профилу "nowandhow".

- Ја не знам ни што мене нису изгубили заједно с кофером! - каже она.

Док њен сиви кофер доживљава своју авантуру, Милена се сада бори с београдском климом у зимској гардероби - јер јој је у коферу остало све: љетна одјећа, шминка, пуњачи, витамини...

- Ако видите неку лудачу на +40 како носи јакну и фармерке - то сам ја. Дајте ми чашу воде и пуњач за телефон - поручује драматично.

Ово искуство није обесхрабрило Милену већ планира сљедеће путовање, али њен сљедећи кофер ће, како каже, бити флуоресцентно зелен и имати натпис: "Милена - Србија". Чисто да не буде забуне.

Пратите нас и путем Вибера