Зорица Панић и Данијела Вујић, мајке чије су дјеца настрадала у Малом Орашју у безумног масакру Уроша Блажића, говоре о данашњем суђењу убици.
У Специјалном суду у Београду данас је настављено суђење окривљеном Урошу Блажићу и његовом оцу Радиши за масакр у селима Дубона и Мало Орашје. Послије данашњег суђења ће, уколико све буде како је недавно рекла поступајућа судија, бити рочиште послије којег би требало да буду завршне ријечи, а затим и пресуда.
"Ја се осјећам као и сваки пут када је суђење, не знам за себе. Накљукаш се лијековима да би отишао и да би послије претјерао то. А лијекови не помажу" каже Панић.
Како Зорица каже, на гробље своје дјеце Кристине и Милана иде два или три пута дневно.
"Будем преподне, а онда мислим да то није било довољно, па одем и поподне. Моја Кика није мени била само кћерка, већ и другарица. Била ми је све. Читав дан бих могла да причам о њима. Тај дан је предала за дозволу, увече је била убијена. Не могу да прежалим што смо тај дана били тако мало са њима" прича Зорица кроз сузе.
Кроз сузе се присјећа и посљедњих минута које су провели заједно
"Увијек ће ми фалити. Прије него што су изашли били су у мојој соби и нису планирали уопште да иду било гдје. Сви смо се окупили и лежали под мојим чупавим ћебетом. Они су то вољели, да се ту грлимо, мазимо и играли смо у троје игрицу. Не љути се човјече, то је била игрица коју смо играли заједно увијек. Побиједили су ме и смијали смо се и блесавили цијело вече. Рекла сам им да ме не остављају када су кренули у школско двориште да се виде са друштвом. Пољубили су ме и отишли и никад се више нису вратили" каже Зорица кроз сузе.
Молим вас, вратите минђуше моје кћерке!
"Јако ми је битно да кажем, не знам сада да ли је сан или је моја кћерка рекла, попила сам лијекове и вјероватно сам заспала. И у то сну она мени каже: "Мама нема мојих минђуша!" Та сцена, празно двориште клацкалица иде горе-доле... Ја и супруг устајемо и идемо у школско да тражимо минђуше, сви су отишли да их траже. Прошла су два дана, моју дјецу довозе, а моја кћерка нема те минђуше. Молила сам све и рекла да ми је јако битно да ми врате те минђуше, то ми је јако битно! До скоро сам јој писала поруке" каже мајка Зорица Панић, пише Курир.
Каже да им је од тада сваки дан исти.
"И од тада, ево годину и по дана, наш дан, сваки дан је исти. Сваки дан смо са другим родитељима који су изгубили своју дјецу. Они код нас, ми код њих. Једно друго тешимо, једно друго разумијемо, причамо о нашој дјеци, каква су била, шта су радили" каже Зорица.
Она се присјетила и момената када је своју дјецу затекла мртве
"У том моменту смо били у толиком шоку. Ти гледаш и не вјерујеш! Не схваташ шта је то! То нису моја дјеца, уопште не схваташ. Ми смо били у бунилу, у шоку. Био је и ту Радиша, мјештани су почели да вичу на њега, јер се сазнало да је његов син убио моју дјецу! Цијелу ноћ нисмо знали шта се дешава, све док нисам видјела како ми дјецу стављају у црне вреће, када сам их испратила, све сам гледала, све сам преживјела" каже Зорица.
.webp)
