Ситуација да некоме позли у авиону није толико ријетка, али борба за живот путника који лети неколико сати изнад океана не оставља било кога равнодушним. Праву срећу имао је један 50-годишњак, након што му је позлило и нашао се у сигурним рукама докторке Милице Вукичевић из Београда, која се задесила на истом том лету, враћајући се са пословног пута из Бостона.
Докторка Милица није очекивала да ће послије напорног пословног пута, морати да спашава живот на висини од десет хиљада метара.
"Враћала сам се за Србију и прилично сам била уморна, али по неком старом обичају нисам могла да спавам током лета. Међутим, неколико сати пред слетање десило се да ме је пробудио врисак госпође која је била негде позади, иза мене у авиону. Како сам се пробудила из неког дубљег сна, у том тренутку наравно нисам знала шта се догађа, бојала сам се да није почео авион да се руши. Међутим, кроз који секунд наравно схватила сам, окренула сам се, погледала испред тоалета, био је пацијент који је био на поду у том тренутку" присјетила се докторица.
Потом је додала:
"Хвала Богу то се догодило испред, а не унутра, јер да се догодило унутра вероватно би се заглавио. Човек је био свестан, комуникативан, али изразито блед и деловао је дехидрирано. Ја сам наравно као лекар притекла у помоћ, представила сам се, око њега су већ биле стјуардесе које су изванредно биле обучене, оне су већ измериле крвни притисак, сатурацију, кисеоник, такође срчану фреквенцу. И неким мојим физикалним прегледом установила сам да је реч о пацијенту који је евидентно дехидриран, који је у аритмији у датом тренутку и који је хипотензиван, односно са нижим вредностима крвног притиска."
Докторка каже да није имала страх, али је адреналин свакако био присутан.
"Више је то било узбуђење, зато што је то огроман авион, прекоокеански лет је у питању. Ми смо сви били на поду заједно са пацијентом, тј. са путником и некако покушавате да се све то добро заврши и да урадите праву ствар у правом тренутку и да просто помогнете човеку. Тако да, онако, била сам прилично узбуђена после свега тога, то ми је био шок."
Како је изгледао тренутак спасавања?
"Размишљала сам на који начин, којим намирницама, којом течношћу ја могу да надоместим нешто што евентуално њему фали. Значи, јако су ми били битни подаци анамнестички од њега, просто физикални, неки груби физикални преглед да ја видим како човек изгледа. То су неке ствари које лекара ретко када могу да преваре. На крају се све стабилизовало, ми смо њему чак укључили и кисеоник у том тренутку, зато што је на почетку свега дошло и до пада сатурације кисеоником."
На срећу, све се завршило на најбољи могући начин.
"Он је човек видно био уплашен, тако да на крају смо се сви мало и шалили, не бисмо ли мало скренули те неке мисли њему из главе. Ја енглески заиста говорим одлично, мени лично ништа није био проблем у комуникацији, али сам сигурна да би језичка баријера могла да буде проблем, нарочито када је потребно да добијете неке основне податке од човека у смислу да ли је нешто конзумирао, да ли је пио, да ли је јео, чиме се бави, да ли је лечен до сада. Значи, то су све неке основне ствари које уз језичку баријеру тешко можете да сазнате."
Докторица и ван радног мјеста
Докторица Милица наводи да не би вољела да икада икоме затреба помоћ у авиону, али ако до тога дође, увијек ће радо помоћи.
"Оно што је позитивно јесте да човек није био сам на лету, био је са супругом, тако да вероватно у тим неким ситуацијама супружник, пријатељ или неко ко је уз човека коме се то догађа може да помогне у тој комуникацији. Не бих волела да се понавља, волела бих да сви буду здрави и срећни, да путују и тако, али, наравно, у било каквој следећој ситуацији на исти начин бих поступила. Тако да, ето, мислила сам да после једног димног боравка у болници у Бостону, где сам заиста имала част да са највећим стручњацима из области срчане инсуфицијенције сарађујем, сматрала сам, ајде, најзад, мало у авиону ћу моћи да се одморим, пошто је заиста био веома напоран темпо. Међутим, ето, некад просто не можете да планирате ни то."
Још је додала:
"Мени је срце пуно зато што сам ја успела некоме да помогнем и сматрам да сваки лекар по неком аутоматизму мора да има и ту емпатију и порив да помогне човеку. Зато смо и, претпостављам, изабрали ову професију" закључила је докторица Милица Вукићевић, преноси "24Седам".
