Tada je Svjetska zdravstvena organizacija izdala saopštenje i uputila ozbiljno upozorenje svih državama čiji građani putuju na Bliski istok, i svim prevoznicima koji saobraćaju u tom pravcu, da obrate pažnju na hadžije koje putuju u Meku i Medinu. Razlog je bila ekspanzija velikih boginja, variole vere, na tom prostoru, koja nije jenjavala, pa je SZO morala da ponovi upozorenje i početkom naredne, i početkom godine poslije nje — te strašne 1972.

U skladu s tim, Savezni sekretarijat za rad i socijalnu politiku Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (čitaj: savezno ministarstvo) uveo je mjere obavezne vakcinacije svih putnika koji tamo odlaze, a koji su, između ostalog, morali da posjeduju takozvanu „žutu knjižicu“ sa datumom vakcinisanja i datumom kontrole. Kažemo, između ostalog, jer je to bila samo jedna od niza mera naših ondašnjih vlasti; autobuski prevoz ka ugroženom prostoru je smanjen na minimum dok je avionski povećan, službena lica su bila upoznata sa spiskovima putnika, vršen je nadzor nad povratnicima, i tako dalje.

Ibrahim Hoti, rođen 1937. godine u selu Danjane kod Orahovca na teritoriji SAP Kosovo i Metohija, shodno svojoj želji da ide na hadžiluk, otišao je u Skoplje 20. decembra 1971. da bi primio obaveznu vakcinu, bez koje ne bi mogao da izađe iz zemlje, a kamoli da se u nju vrati. U čekaonici Infektivne klinike je sjedio pored čovjeka čiji identitet nikada nije utvrđen, čovjeka antinaučnog mentalnog sklopa i antivakserskih sklonosti — specifične paranoidne podvrste Homo sapiensa sa kojom smo danas tako dobro upoznati.

Čovjek, indirektno odgovoran za sve što se kasnije desilo, rekao je Hotiju da bi vakcina mogla da mu izazove osim po licu i tijelu; očito poluobrazovani 35-godišnjak, direktno odgovoran za sve što se kasnije desilo, zbog toga je odmah po primanju vakcine, vjerovatno već u toaletu, mjesto uboda prebrisao medicinskim alkoholom i tako poništio njeno dejstvo. Na scenu je stupio i javašluk nadležnih u nižim ešalonima, koji su mu izdali sertifikat o vakcinaciji bez provjere uspješnosti.

Hoti, skupa sa još 24 ljudi, sredinom je januara otputovao na hadž autobusom bitoljskog „Transkopa“. Nakon obilaska Meke i Medine, i još nekih islamskih svetih mjesta po Siriji i Iraku, vratili su se u Jugoslaviju 15. februara — možda bi, zbog svih dešavanja osamdesetih, trebalo naglasiti da ovakvo vjersko putovanje ne bi Hotiju bilo moguće da je živeo u Albaniji. Istog dana stigao je u Danjane; dočekali su ga članovi porodice, rođaci, prijatelji, mještani, koji su ga narednih dana posjećivali da bi im pričao o mjestima o kojima su sanjali. Napokon, on je ispunio jedan od pet stubova islama, ono u čemu punoljetni muslimani najređe uspjevaju, budući u obavezi samo ako im životna sredstva to omogućavaju; podvig vrijedan poštovanja, ali izvršen na potpuno pogrešan način.

Prošlo je skoro nedjelju dana. Dana 21. februara Hoti je otišao na pijacu u Đakovicu i sreo se sa učiteljem Latifom Mumdžićem, sa kojim se pozdravio i popričao. Vratio se kući, i istog dana dobio temperaturu i gnojnice po licu. A dvanaest dana kasnije i Mumdžić je osjetio bolove u leđima i stomaku, počeo da povraća, javila mu se glavobolja praćena visokom temperaturom. Sutradan je otišao u Novi Pazar kod lekara, gdje mu prepisana terapija nije pomogla. Drugi ljekar mu je prepisao penicilin zbog zapaljenja ždrela, pa je ostao u Pazaru kod brata Nadžiba, kako bi tu novu terapiju mogao da prima.

Međutim, pojavio mu se osip. Medicinski radnici, i dalje ne pomišljajući na variolu veru, jer nije bilo nikakvog razloga, a sumnjajući na alergijsku reakciju, šalju ga na Odeljenje za kožno-venerične bolesti Opšte bolnice u Čačku, gdje ga 8. marta primaju dr Dobrile Mićović i sestra Milka Đurašić. Ali istog dana zbog teškog stanja prebacuju ga na Traumatološko odeljenje, a već sutradan sanitetskim vozilom u Dermatovenerološku kliniku u Beogradu, gdje su u posjeti bili studenti medicine, kojima su ovog bolesnika predstavili kao „izuzetno težak slučaj penicilinske alergije“.

Mumdžiću je bilo sve gore i gore. Povraćao je krv, krvario iz anusa, i bio prebačen na Odeljenje za hitnu hirurgiju i traumatologiju Prve hirurške klinike u Generala Ždanova, gdje su ga primili dr Jugoslav Pantić i sestra Dušica Spasić. Pregledan je u prijemnoj ambulanti i smješten u šok-sobu sa još jedanaest pacijenata. Sledeća noć je bila relativno mirna i delovalo je da se njegovo stanje popravlja. Iduće večeri je u paklenim mukama preminuo, na svoj rođendan, 10. marta u 21.15 sati. Njegova rodbina je odbila obdukciju, preuzela tijelo i sahranila ga po muslimanskim običajima na gradskom mezarju Gazilar u Novom Pazaru.

Paralelno sa svim ovim događajima, u prizrensku i đakovičku bolnicu se javilo osam pacijenata, među kojima je bila šestogodišnja Hotijeva sestričina Sadeta i jedan bračni par iz Danjana. Dr Svetislav Zonjić i dr Komnen Tmušić sa Infektivnog odeljenja Opšte bolnice u Prištini, članovi Pokrajinskog zavoda za zdravstvenu zaštitu, 14. marta su pretpostavili da se radi o varioli veri i momentalno shvatili opasnost po čitavu zemlju.

Digla se uzbuna, odmah su obaviještene nadležne zdravstvene ustanove u Beogradu, i tokom noći na Kosmet su stigli epidemiolozi prof. dr Miomir Kecmanović i prof. dr Vojislav Šuvaković sa Medicinskog fakulteta u Beogradu, koji su se sa variolom susretali u Indiji gdje su kao stručnjaci Svetske zdravstvene organizacije radili na njenom iskorenjivanju; stigli su i dr Marko Borđoški i dr Radoslav Bošković sa Instituta „Torlak“. Na „Torlaku“ je već sutradan ispitivanjem uzoraka potvrđeno prisustvo variole i proglašen karantin u svim ustanovama u Đakovici i Prizrenu u kojima su se nalazili zaraženi.

Ali još nije ustanovljena veza sa Pazarom. Otprilike u isto vrijeme sa ovim događajima, oko 14—15. marta, Latifov brat Nedžib Mumdžić, inače komercijalista Tekstilnog kombinata „Raška“, iznenada je dobio visoku temperaturu, ali iracionalno ljut na ljekare zbog bratovljeve smrti, javio se u dom zdravlja tek 19. marta. Primio ga je dežurni lekar dr Šefkija Spahović, koji je sutradan posumnjao na variolu veru, nakon što je u „Politici“ čitao o situaciji na Kosmetu.

Prethodno je tamo 17. marta odlukom pokrajinskog Izvršnog veća, na čijem je čelu bio Ilija Vakić, obrazovan Pokrajinski štab za borbu protiv velikih boginja. Istog dana obavljena je vakcinacija medicinskog osoblja, i počela vakcinacija sveg stanovništva u opštinama Orahovac, Prizren i Đakovica. Selo Danjane je stavljeno u karantin, a milicija je počela da istražuje sve kontakte zaraženih. U Beogradu je završena vakcinacija sanitetskog osoblja, a na teritoriji čitave SR Srbije počela vakcinacija radnika u ugostiteljstvu, saobraćaju, miliciji, i drugim sektorima koji su u dodiru sa velikim brojem ljudi.

Elem, dr Spahović je obavestio dr Vlastimira Ilića, direktora Zdravstvenog centra u Novom Pazaru, ovaj republičkog sanitarnog inspektora, a ovaj dr Đorđa Jakovljevića, republičkog sekretara za zdravlje (čitaj: ministra), koji je poslao dvojicu epidemiologa sa „Torlaka“. Oni su 21. marta u Novom Pazaru uzeli uzorak od bolesnika, koji je, iako u teškom stanju, bio svjestan i mogao da priča, blagodareći čemu su saznali da je njegov nedavno preminuli brat oko 20. februara bio u Đakovici, potom u Pazaru, Čačku i Beogradu. Nama se sada, skoro pedeset godina docnije, diže svaka dlačica na tijelu dok o ovome pišemo, i možemo samo da zamislimo reakciju ove dvojice lekara.

Tako je uzbuna dobila potpuno novu dimenziju: formirani su karantini u svakoj ustanovi kroz koju je pokojni Latif, ni kriv ni dužan, prošao. Karantin je obrazovan i u Infektivnoj klinici u Beogradu, gde su primani svi sumnjivi slučajevi, koji su nakon dijagnoze prevoženi u karantinske objekte na Avali, planinarski dom „Čarapićev brest“ i motel „Hiljadu ruža“.

Najveći izazov je bio karantin u beogradskoj Prvoj hirurškoj klinici, gdje se nalazilo 125 bolesnika i 89 zdravstvenih i drugih radnika, zato što je od primanja Latifa Mumdžića pa do tog trenutka, veliki broj pacijenata otpušten, što nije bio slučaj sa Dermatovenerološkom klinikom sa koje su samo tri lica otpuštena; u svakom slučaju su nadležni morali da identifikuju i pronađu sve sa kojima su otpušteni bili u kontaktu. Broj inficiranih na Prvoj hirurškoj iznosio je 19, 14 pacijenata i pet medicinara; tu je petoro umrlo, dvoje zato što nije uspješno vakcinisano, dok je kod troje variola ubrzala i pojačala prethodne bolesti.

Među žrtvama je bila 23-godišnja medicinska sestra Dušica Spasić, koja je primila i negovala Latifa; smrt ju je odnijela sa sobom 24. marta. Sutradan je odnijela i 25-godišnju sestru Milku Đurašić, koja je Latifa njegovala u Čačku. Još 38 osoba su preminule, od 184 koliko je bilo zaraženo, što stopu smrtnosti postavlja na vrlo visokih 21,7 odsto. Na ovako ograničenom broju zaraženih imamo da zahvalimo samo munjevitoj reakciji naših ondašnjih vlasti, koja je bila pod uticajem struke, koja je sa svoje strane od samog početka shvatila ozbiljnost situacije.

Brzina kojom je cjelokupno stanovništvo Jugoslavije vakcinisano bila je bez premca u medicinskoj istoriji čovečanstva, zbog čega je naše zdravstvo steklo veliki ugled u svetu i bilo pohvaljeno od strane SZO, kao i cela naša zemlja. Epidemija je proglašena 25. marta a ukidana postepeno između 12. aprila i 19. maja. Goran Marković je deset godina kasnije inspirisan ovim događajima snimio svoj čuveni film, klasik jugoslovenske i svetske kinetomatografije, „Variolu veru“.

A sve je počelo u čekaonici Infektivne klinike u Skoplju, u kojoj je jedna velika neznalica voljela mnogo da pametuje i da priča o stvarima u koje se uopšte ne razumije i o kojima nema blage veze. Čini se da je danas takvih ljudi više nego ikada. Oni su među nama, imaju internet kao oruđe za širenje svojih antinaučnih stajališta, i prete da nas sve satru svojom neodgovornošću, glupošću i naivnošću onih koji im vjeruju.

(Telegraf)