Погрешне ријечи бришу историјске побједе. Историја је пуна таквих примјера што туђих што наших. Требало би да је та скупа лекција већ научена. Ипак, неке фразе се и данас поткраду и постану дио наратива. Једна таква, суштински и терминолошки погрешна а широко прихваћена фраза је „Уставни суд Босне и Херцеговине“.
Да ли је овај суд заиста уставни и домаћи или је ријеч о суду неког другог карактера није само правно питање. Испоставља се да је ријеч о питању очувања статуса једног народа и његове историјске побједе у крвавом двадесетом вијеку.
Ни Уставни ни Босне и Херцеговине
Наиме, по својој суштини судска инстанца која је основана чланом VI анекса IV Дејтонског мировног споразума није уставног карактера. Главни разлози за неуставни карактер овог судског тијела јесте тај што оно примарно примјењује међународно право - Анекс IV Дејтонских мировних споразума који истина има функцију устава али није Устав. Међународни уговор - Анекс IV, чак није ни акт Босне и Херцеговине као што су то устави или уставни акти у другим државама, сагласни су Венецијанска комисија, Европски суд за људска права и доктрина.
Судско тијело које примарно примјењује међународни уговор и у чији састав улазе судије које именују уговорнице (Федерација и Република Српска) јесте међународни суд по дефиницији. Ако ипак занемаримо наведено и овај суд прогласимо унутрашњим из било којих разлога, он ипак не може бити домаћи јер у његов састав улазе стране судије што га опет по дефиницији чини интернационализованим судом. Због овога, двоструко је погрешно уз погрешну нормативну квалификацију „Уставни“, дописивати „Босне и Херцеговине“ јер он то није, не може бити, нити је тако назван у Дејтонским мировним споразумима. Ипак, неки га тако пишу ћирилицом.
Цијена погрешног наратива
Ако је Уставни суд перципиран као домаћи орган а Анекс IV као Устав, онда је процес унитаризације БиХ већ на пола завршен. Уставни судови у децентрализованим државама често служе као алат за јачање централних институција или промјене устава мимо парламента. Дјеловање Уставног суда Њемачке је често навођен примјер за то. Ако би се исти образац примијенио у БиХ, статус Републике Српске би био потпуно трансформисан. Умјесто равноправног, државотворног партнера у међународном уговору, она би постала тек један од дијелова унитарне државе попут Каталоније у Шпанији.
Овај сценарио је већ виђен у државама које су прошле кроз оружани сукоб. Тако су рецимо у Републици Јужној Африци, Сијера Леоне-у, Либану или Демократској Републици Конго, мировни уговори сврстани у унутрашње акте држава за чије тумачење је искључиво надлежан уставни суд. Тако су мировни уговори послужили као транзитни инструменти унитаризације. Иако описане праксе можда нису легалне, за њих једноставно не постоји правни лијек у уставноправним оквирима те је њихово коментарисање лишено било каквог практичног значаја.
Побједа затрпана наративом
Супротно томе, ако Анекс IV третирамо као међународни уговор онда су представници Републике Српске надлежни да равноправно тумаче и шта пише, и шта се хтјело, и шта је циљ Дејтонских споразума. И за дух и за слово, како то прописује члан 31. Бечке конвенције. У том случају, ни Уставни суд ни Високи представник нису надлежни да једнострано мијењају уговор без обзира на улогу која им је дата. Такви покушаји су без правног дејства ab initio и не обавезују стране уговорнице за разлику од ultra vires аката домаћих органа које нижи органи у правилу не могу поништити.
Правни оквири дозвољеног дјеловања и Уставног суда и Високог представника, као органа који су овлашћени да примјењују међународни уговор, јасно су одређени правилима међународног права и потврђени кроз судску праксу. Дакле, постоје и међународноправни механизми за отклањање противправности у њиховом раду.
Контекст
Један од тих механизама Република Српска је и предузела. По испуњењу услова, у складу са Бечком конвенцијом, Република Српска је привремено обуставила од примјене дио Анекса IV који се односи на Уставни суд. Исто је учинила и са Анексом X који се односи на Високог представника. Све уговорнице Дејтонских мировних споразума су дале прећутну сагласност на ове потезе Републике Српске чиме су они стекли међународноправну валидност.
Због тога, апсурдум кривичног поступка против предсједника Републике Српске који заступа уговорницу у међународноправном поступку, представља правни основ и изискује покретање спора између Републике Српске и Босне и Херцеговине у складу са Бечком конвенцијом. Ствар се не тиче само физичког лица већ статуса Републике Српске. Ситуација је апсурдна јер умјесто „одговора на тужбу“ Републике Српске и рјешења спора, једна од уговорница је пратећи устваноправни наратив почела кривично да гони законског заступника Републике Српске.
Бојим се да би изостанак покретања јавно-правног спора, значило да се Република Српска одриче свог статуса (на шта има формално али не и морално право), и да се добровољно своди на уставне позиције провинције или регије у унитарној Босни и Херцеговини. Све наведено наравно да нема никакве везе са данашњом инаугурацијом Доналда Трампа. Нити он подмеће наративну грешку, нити је он дао статус Републици Српској. Зато од њега не треба ни очекивати да за Републику Српску уради било шта, нарочито не оно до чега она сама не држи.
(Аутор: Драган Дакић)
