Друштво почива на раду јер је то темељ за остваривање материјалног напретка и раста квалитета живота. Најбогатије државе су оне које су оплемениле људски рад или, економским речником, повећале квалитет људског капитала, што им често омогућује да и без обиља природних сировина на својој територији стварају и одржавају најбогатије економије на свијету.

Међутим, људи захтијевају и активности које не подразумијевају рад. То не значи да ништа осим рада није продуктивно или економски и друштвено корисно. Управо супротно – брига за дјецу, волонтирање, потрошња те одржавање друштвених и породичних односа неке су од активности које стварају велику додатну вриједност у друштву, а да нису рад. Из тога произлази да мање времена утрошеног на рад оставља више времена за слободне, али друштвено и индивидуално јако вриједне активности.

Рад је ипак нужност која се не може игнорисати. Задовољавање примарних људских потреба, попут хране, куће, одјеће и обуће увелико зависи од материјалних могућности које произилазе из рада.

Битан је баланс између рада и слободног времена, а идеално максимизовање вриједности рада да би се минимизовала потреба за потрошеним временом на њега. У суштини се поставља питање како радити што мање, а имати што више користи од рада. Главни је начин за то на већем нивоу да се држава све више економски развије. Једноставно речено, становници богатијих држава раде мање него становници сиромашних држава. Како то?

Најмање сати недјељно одраде становници Холандије

Не мора да се посматра глобална слика да би се дошло до закључка да је економски развој најбољи пут за остваривање мање потребе за радом. То се види већ на нивоу Европе. На западу Европе се само у једној држави ради више од 37 сати недјељно, Португалу (37,5 сати). Најмање сати недјељно одраде становници Холандије, тек 32,1 сат. Мање од 34 сата недјељно ради се још у Њемачкој (33,9 сати), Аустрији (33,9 сати), Данској (33,9 сати) и Норвешкој (33,7 сати).

На истоку Европе ради се између 37 и 43,1 сат недјељно, с изузетком Естоније (36,5 сати). Најдужу сатницу у недјељи одраде становници Турске (43,1 сата), Србије (41,3 сата) и Грчке (39,8 сати). У Словенији се недјељно ради 38 сати, а у Хрватској 37,8 сати. Већ је на први поглед видљиво како постоји негативна корелација између висине БДП-а по становнику и просјечног броја радних сати недјељно. Оквирно, што је држава више развијена, то њени грађани недјељно раде мањи број сати.

У Адриа региону ради се све мање

Не ради се само о законитости која постоји када се државе упоређују међусобно него и за сваку државу појединачно важи да што се више економски развија, то њено становништво мање ради. Прошле године су запослени између 20 и 64 године у Хрватској радили 0,5 сати недељно мање него 2015. То је још увијек изнад просјека ЕУ, у којем је просјечни број недјељних радних сати пао са 36,9 2015. на 36 2024.

Још већи пад у том раздобљу забиљежиле су Словенија и Србија, са 39 на 38, односно с 42,3 сата на 41,3 сата. Иако су подаци непотпуни, БиХ, Сјеверна Македонија и Црна Гора биљеже сличан тренд. Економски раст доводи до смањења броја недјељних стварних радних сати.

Сиромашни морају да раде много више од богатих

Подаци ОЕЦД-а доказују правило да сиромашнији више раде од богатих, на глобалном нивоу. Од држава за које организација прикупља податке, највише стварних радних сати одраде запослени у Перуу, Мексику и Костарики, њих више од двије хиљаде.

С дуге стране, у богатим државама Европе, попут Њемачке, Данске, Холандије, Норвешке, Шведске, Француске итд. ради се мање од 1,6 хиљада сати годишње. Ипак, не зависи све искључиво од висине стандарда. Постоје државе које делимично искачу, тј. раде необично много с обзиром на ниво економског развоја, попут САД са 1.799 радних сати годишње и Јужне Кореје са 1.872 радна сата годишње.

Међутим, оквирно правило да што је држава развијенија и богатија, то становништво ради мањи број радних сати годишње јако је чврсто. Примјера ради, иако запослени у САД раде необично дуго за ниво достигнутог стандарда, то је ипак 453 сата мање него радници Перуа и 498 сати мање од радника у Колумбији.

У цијелој евиденцији ОЕЦД-а постоји само једна држава у којој се 2023. радило више радних сати годишње него 2010. године, Велика Британија. У свим осталим државама радило се мање, те је просјечно на нивоу цијелог ОЕЦД-а број годишњих радних сати пао са 1.797 2010. на 1.742 2023.

У Хрватској је 2010. просјечни годишњи број стварних радних сати износио 1.942, а 2023. 1.837 сата, а у Словенији је просјечни радник између 20 и 64 године радио 1.680 стварних радних сати, што је смањено на 1.616 сати до 2023.

Радити квалитетно, а не дуго

Богатије државе могу да приуште да им становништво ради мање сати и без обзира на то задрже високи стандард зато што су им радници продуктивнији него у сиромашним државама. То је дјелимично резултат “квалитетније” радне снаге, која је образованија, квалификованија, здравија и употребљава боље пословне процесе.

Други узрок је разлика у типу индустрија које постоје у одређеној држави. Богатије државе имају комплексније индустрије које остварују већу додату вриједност по раднику, капитално су интензивније (сиромашне државе ослањају се на радно интензивну индустрију) и генерално су профитабилније.

Ради се о међузависности. Индустрије високе додатне вриједности захтијевају висококвалификовану радну снагу, висока капитална опремљеност омогућује раду већу продуктивност, а сам капитал захтијева образовану радну снагу да би се могао ефикасно употребљавати. На примјер, машина која се користи у производњи робе високе додате вриједности не може бити коришћена ако нема квалификоване радне снаге у држави.

Због тога у државама попут Ирске, Норвешке, Данске, Белгије и Швајцарске могу недјељно и годишње радити мањи број сати, а свеједно да створе далеко већу вриједност од радника у мање развијеним државама који временски раде много више.

Важне су и институције, формалне и неформалне. Богате државе имају заједничке карактеристике као што су високо улагање у истраживање и развој, успјешне образовне институције, ефикасан правосудни апарат, ниске стопе криминала и корупције те ефикасно здравство. Постоји и снажна позитивна корелација између економских слобода тог нивоа економског просперитета у државама у смјеру да у богатијим државама постоје веће економске слободе.

Продуктивност по сату рада у Бугарској, Грчкој, Хрватској, Пољској, Мађарској, Летонији, Португалу и Румунији се 2023. кретала између 40 и 60 долара по сату рада, док је у САД, Данској, Швајцарској, Белгији, Луксембургу, Норвешкој и Ирској била између 90 и 150 долара.

‘Нова Европа’ сустиже ‘Стару Европу’

У цијелој ЕУ продуктивност расте јако споро посљедњих година, прије свега због спорог раста продуктивности у великим богатим државама попут Њемачке, Италије и Француске. Развијене државе свијета се већ деценијама муче с проблемом спорог раста продуктивности, упркос дигитализацији, аутоматизацији, роботизацији и сличним процесима који су револуционирали модерну економију. Но државе тзв. “Нове Европе”, међу којима је и Хрватска, остварују бољи раст продуктивности.

Прошле године је продуктивност по сату рада у Хрватској била 16,85 одсто већа него 2020. години, у Србији 18,26 одсто већа, Бугарској 12,57 одсто већа, а Пољској 11,93 одсто већа. На нивоу цијелог ЕУ је у посматраном периоду практички била непромењена.

Они који желе да раде мање прво морају постати богатији

Како би се могло мање радити, треба се прво економски развити и обогатити. Користи од економског напретка двоструке су: повећавају се реалне плате и расте стандард грађана, а истовремено се може радити све мање, што оставља више времена за друге активности, као што су волонтирање, брига о дјеци, дружење, додатно образовање и сл.

Одредити циљ лако је, све државе желе економски напредак. Како стићи до тог циља на најефикаснији могући начин тешко је питање. Повећавањем продуктивности рада, свакако, али које политике и алате користити како би се то остварило? Квалитет одговора на то питање ствара разлике у економским судбинама држава.

Пратите нас и путем Вибера