Подручну школу у Кмећанима, на више од 40 километара од центра Бањалуке, похађа само један ученик и то првачић Радован Лужија, који иде стопама Петра Кочића, будући да је славни писац надомак манастира Гомионица научио да чита и пише.
Више од једног вијека зубу времена пркоси ова школа, а рађена је плански како би олакшала свакодневицу учитељима и ђацима.
Прво што се може уочити јесу веома високи прозори који су тако прављени, јер тада није било струје, а требало је да што више свјетлости допре до учионице. Чим дођу хладни дани ватра запуцкета из пећи, која и сада загријава учионицу.
Међутим, док се многе школе гасе, захваљујући млађаном Лужији, граја, у овом случају једног ђака, доказ је да је село живо, а са друге стране је и олакшање родитељима, јер не морају Радована возити у 12 километара удаљену школу “Младен Стојановић” у Бронзаном Мајдану, пише Глас Српске.
Првачић Радован Лужија рекао је за “Глас Српске” да воли да учи, пише, али и да дијели ужину и разговара са учитељицом, за разлику од својих вршњака у другим школама, који то чине са другарима из клупе.
"Лијепо ми је у школи, сваки дан учим нешто друго, занимљиво је и није ми напорно. Мало ми недостаје друштво, али кад дођем кући дружим се са братом који сада иде школу у Бронзани Мајдан у шести разред. Сада ми је учитељица најбољи друг“, рекао је Лужија.
Како каже, у учионици има и физичко, а и ту му помаже учитељица.
"Када се загријавам, трчим у учионици и онда узмемо реквизите. Омиљена ми је фудбалска лопта, а велика је учионица па имам много простора за играрије са лоптом“, казао је Лужија.
Учитељица Јована Трамошљика рекла је за “Глас Српске” да је ово за њу велики изазов, али и нешто гдје је пронашла себе. За рад са једним учеником каже има и добре и лоше стране.
"Веома је необично и све до ове године било је непознато. Највећи недостатак је празна учионица, али све то надомјести првачић Радован“, рекла је Трамошљика.
Како каже, једна од предности јесте то што је настава прилагођена његовим индивидуалним способностима.
"Радимо све како би Радован напредовао, пратим његова интересовања и из дана у дан видим напредак. Занимљива је та директна комуникација, учитељица - ђак, која је била присутна некада давно“, рекла је Трамошљика.
Није јој тешко пало ни да путује из града сваки дан у Кмећане.
"Задовољство ми је овдје радити, када видим њега како је насмијан и весео, како лијепо сарађујемо, а ту је и повратна информација. Уз то, овдје су фантастични људи, поштују ме, никада нисам зажалила што радим у једној подручној школи. Све ово доживљавам као награду од Бога“, рекла је Трамошљика.
Петар Кочић
Према ријечима учитељице Јоване Трамошљика, на само 50 метара од ове школе славни писац Петар Кочић учио је прва слова.
"Када је Петрова мајка родила млађег брата Илију преминула је на порођају, а његов отац Јован, који је био по професији свештеник, дјецу је оставио на селу у Стричићима. Међутим, када је Петар навршио десет година овдје у манастиру Гомионица научио је да чита и пише, а први учитељ био му је Петар Иванчевић“, рекла је Трамошљика.
