Мара Крагуљ из Ракелића код Приједора, најдуговјечнија бака у Поткозарју, преминула је недавно у свом селу.
Да је поживјела још који дан, прославила би 104. рођендан, овако, умјесто ређенданске торте, најближи су је испратили вијенцем са 104 руже.
Недавно су је на вјечни починак испратили њен нећак Милан Роквић и његова супруга Сњежана, те бројна родбина која баку Мару памти по доброчинствима и ведром духу.
"Сви смо је вољели, а како и не бисмо. Нико се у породици није оженио, удао, дипломирао, купио кола или направио кућу, да бака Мара није прискочила, новчаним прилогом и ријечима подршке", каже нећак Милан у чијој је кући бака Мара провела посљедње године живота.
Своје дјечице није имала, кћерка јединица, Мирјана, умрла је у Другом свјетском рату, кад је имала само 3 године.
Али, Мара је своје нећаке и нећакиње, унуке и праунуке, гледала као рођену дјецу, па су јој они, у знак захвалности, за 100. рођендан поклонили круну и прогласили је “принцезом међу бакама”.
За легендарну Козарчанку која је преживјела 2 рата, надживјела 2 државе, сахранила 2 мужа и након свега зарадила аустријску пензију, чуо је и предсједник Републике Српске Милорад Додик.
Кад је бака Мара славила јубиларни рођендан, Додик јој је дошао “на ноге” и то с вриједним поклоном: златном огрлицом, коју је она носила само у специјалним приликама.
Рецимо, кад би Новак Ђоковић играо неки важан меч, а бака Мара га бодрила “преко телевизора” и козарачком препеченицом наздрављала његовим побједама.
И свој 101. и 102. рођендан бака Мара је прославила у великом стилу. Нашминкала се, свечано обукла, наздравила ракијом, па открила у чему је тајна дугог и сретног живота.
"Не треба чинити зло, нити превише пити и јести масну храну. Треба вољети своје ближње, а снахе и зетове пазити као рођену дјецу", поручила је бака Мара прије двије године за "Српскаинфо".
Њен живот није био нимало весео, ни лак. За све што је стекла и што је послала изборила се тешким радом и упорношћу.
Рођена је 1920. као најстарије од осморо дјеце у сеоској породици. Била је бистра цурица, али је отац није дао у школу: морала је радити у пољу и чувати млађу браћу и сестре, а у то доба нико није ни марио да дјевојке буду писмене.
Ипак, она је била партизанска одборница, а потом и собарица у једном хотелу у Бечу, гдје је зарадила пензију.
"Бити одборница, није било као ово сад: нашминкај се, удеси, па у скупштину. Ја сам свако јутро зором испекла четири курузе, па то на леђа и носи у шуму партизанима, такав је био задатак народне одборнице", говорила је бака Мара.
Једино дијете јој је умрло на рукама, а супруг је погинуо у партизанима.
Ипак, Мара се након рата придигла и поново се удала, за Младена Крагуља, ратног инвалида, којег је она “гледала и пазила” а он је њу, како је за живота приповиједала бака Мара, варао са комшиницама.
Није хтјела да то трпи па је од мужеве швалерације побјегла у – Беч.
У Беч је пристигла у већ зрелим годинама, имала је пуних 45. када је постала гастарбајтерка. Била је неписмена, није знала језик.
Прво је радила у вешерају, па у хотелу као собарица. У Аустрији је зарадила пензију, коју је примала пуних 40 година.
Такорећи до посљедњег дана била је здрава и витална, уређивала је свој врт и двориште у засеоку Крагуљи, где је гајила цвијеће и поврће.
Њен нећак је говорио да би се многе снајке, које своје цвјетњаке и баште рекламирају по Фејсбуку, могле постидјети бака Мариног кућишта, које је он вриједно одржавала и након стотог рођендана.
