Пролазим покрај храма Христа Спаситеља у Бањој Луци и запазих како на клупи испред храма сједи старији човјек и држи гусле у рукама. Шта он у то рано доба ради на том мјесту разјаснило се чим је започео своју пјесму. Одлучих да послушам, да видим која је мука тог старог човјека натјерала, а он запјева:

“Орао је раширио крила,

стоји круна гдје је некад била.

Гледа Драшко у оцила стара,

па са самим собом разговара.

‘Са прозора крај ког’ опет стојим,

видим ко сам и чега се бојим.

Јасне су ми све побједе моје,

сваки дан их други сада броје.

Коме ли сам дужан за ту славу,

да л’ је клетва или награда она?

Да л’ ћу некад за њу дати главу,

да ли своју или Србина свога?’

Разговара Драшко сам са собом,

дозива се с врагом или с Богом.

“Створитељу одговори мени,

укажи се брадом или рогом!”

Засјало је сунце на куполи.

Пресијава зрака преко двора.

Звоне звона, клапач свуд удара,

па му неки шапат одговара.

‘Трећи пут ме зовеш на разговор,

мало ти је љета за толико.

Ал’ кад зовеш нека буде тако,

Рећи ћу ти кад си већ ме пит’о.

Побједе су и туђе и твоје,

па зато и други их броје.

На теби је биљег туђе жртве,

запали јој свијећу међу мртве.

Јер сви људи што те подржаше,

у твом лику други лик виђаше.

Млад је Давид живот оставио,

у теби се лик тај наставио.

На том лику побједа је прва

у твој живот тада наврнула.

Други пут си сам ко сирак тужни

и свакоме око тебе дужни,

остао пред саму битку своју,

да пркосиш соју и несоју.

Удружи се против тебе сила,

ко Голијат што је некад био.

Људи су те гледали одмила,

Давид им се с тобом причинио.

Подржаше слабијег у боју,

да не згријеше грешну душу своју.

Учини се посрнулом граду

да ће тако заслужит’ награду.’

Слуша Драшко и није му драго.

Начисто му није сада ништа.

Да л’ бесједи с Богом или с врагом,

отвара се питање одиста.

Прикупио тад је мало снаге,

да упита шта да сада ради?

Гдје да крене, куда да окрене,

шта да сади, а шта да сагради?

Промоли се ватра иза крста,

а небо се замрачи у трену.

Пред очима непозната врста

указа се на прозору њему.

‘Остало је од Давида мало,

али биће доста за твог вакта.

Подај сваком кол’ко ти је стало,

неком с прста, а неком до лакта.

Ал’ упамти шта ти је чинити:

На најљепшем мјесту у твом граду,

гдје ти свака улица је чиста,

због Кочића и његове браде,

нек’ осване Давидова биста.

Кад се вел’ке силе стране стану

окупљати око твоје главе,

опсједат’ те и ноћу и дању

ради тебе, ради твоје славе,

ти ћеш бити у згодној прилици,

да умакнеш свакој неприлици,

да другоме ти одсијечеш главу,

а при томе не изгубиш славу.

Када предаш главу од првога,

не плаши се никога другога,

а свјетини гласно тад поручи,

морало се ‘вако да изручи.

Па покажи на Давида бисту,

освјетљену и потпуно чисту.

Нек’ свјетина, да је налет било,

зна да исто већ се једном збило.

И Давид је ономад у чуду

дао јаза престономе суду.

Па му нико за то не замјера,

но се свако тој мудрости диви.

Најважније сиромашном бићу,

биће ув’јек само да преживи.’

Слуша Драшко, волио би сада,

да на прозор излазио није.

Сваком рјечју све је више јада,

горке сузе почеће да лије.

‘Па зар судба свакога од Срба

није боља од те погибије,

да други нам Србин буде жртва,

зар памети у нас никад није?’

Засмија се проклетиња пред њим,

јер одговор на питање знаде.

‘Јадни Срби и свјетина њина,

кад на слози будућност не граде’.

Иако га знаде она ћути.

Повуче се к’о утвара свака.

Нека свако за себе наслути,

да’л ће бити, ор’о или сврака?”

Знао сам да ми нећете вјеровати да се ово десило, па сам посегнуо за телефоном, да усликам старог гуслара. Неко ме куцну по рамену, окренух се, поздравих познаника, па се поново окренух према старцу да га усликам, а њега нигдје.

Нестаде као утвара свака.

Пратите нас и путем Вибера