Смрт блиске особе једна је од најтежих ствари које се могу догодити човјеку. Ипак, то је дио природног процеса који је неминован, те се морамо помирити са њим. Међутим, када се то деси емоционални шок је превелик да бисмо трезвено размишљали, те се сусрећемо са разним питањима, на која често немамо одговор.
Једно од таквих питања које мучи многе након губитка вољене особе је шта радити са њеним стварима. Од давнина људи су вјеровали да одјећа мртвих почиње да "зрачи мртву енергију", што лоше утиче на живе, па су стога све личне ствари покојника спаљивали.
Многи људи мисле да ако су имали топао однос са преминулом особом, онда њене ствари могу да носе као успомену, док ће у рају покојник бити задовољан што његове ствари настављају да живе, а не бацају се у смеће.
Црква, напротив, сматра да ствари покојника треба подијелити сиромасима и сиромашнима, да се стварима да други живот, па да се они заузврат моле за душу покојника. Уврежено је мишљење да се ствари покојника не могу облачити и дијелити прије 40 дана од смрти.
То се објашњава чињеницом да временом енергија слаби, као и тиме да до 40. дана, према хришћанским канонима, душа још увијек није напустила свијет живих и преселила се у вјечито царство.
Поменуто мишљење није ништа друго до сујеверје! Ево шта свештеник каже о њему:
– То вјеровање је сугерисао сам ђаво. Напротив, треба чинити добра дјела у име умрлог: давати прилоге у манастир, у цркву носити црно вино (за Свете Тајне), брашно (за просфоре), восак (за свијеће), давати ствари умрлога као милостињу, куповати православне књиге (и дијелити их вјерницима) до четрдесетог дана, а не послије.
– Када треба да се заложиш за осуђеног – до суђења или послије суђења? Тако и овдје: душа пролази кроз митарства, суди јој се, треба се заложити за њу, молити се и чинити дјела милосрдна, а људи то не чине - закључио је свештеник.
