Срби сутра славе велики празник Ивањдан - који је посвећен рођењу Светог Јована Крститеља.
Старо вјеровање је да се сунце на Ивањдан три пута зауставља на небу, а многи сматрају да је природа дошла до средине љета.
Обичај налаже да се овог дана плету вијенци од ивањског цвијећа и пале велике брезове ватре назване лиле.
Ово паљење ватри за Ивањдан доводи се у везу са паљењем бадњака уочи Божића, чиме се хоће рећи да зимско, божићно сунце не сија тако високо као летње, ивањданско, нити онако топло грије.
Вода добија посебну моћ, па се сви купају у ријекама, потоцима, језерима.
Биље и траве имају појачана лековита својства, зато се бере љековито биље и плету вијенци, које се чува у кући као лијек против разних болести.Ивањдан се може назвати и Дјевојачким празником јер је читав низ ритуала повјерен дјевојкама. У многим нашим крајевима, ноћ уочи Ивандана дјевојке пале ивандањске ватре, беру цвијеће и траве, пјевају и плету вијенце.
Дјевојке из Груже палиле су с вечери живу ватру или крес, а с вијенцима ивандањског цвијећа цијелу ноћ су играле и пјевале. У рану зору су се разилазиле, а свака је носила угарак из ватре, а исплетен вијенац би стављала на врх капије. Слично се радило и у чачанским селима. Све се то ради у шали па је дјевојачки смијех и цика одзвањао у ноћи. Овдје се такође вјерује да ове ноћи треба хватати свице и носити кући.
У виноградима се ништа не ради. Виноградари се чувају и да уђу у виноград три дана прије и три дана послије Ивањдана. Кажу да тих седам дана виноград највише напредује, јер га чува Свети Јован. Гружанке дјевојке посаде у саксији мало жита, а на Петровдан гледају како је никло.
Ивандан се сматрао значајним празником и за њега је био везан читав низ обреда. Вече пред Ивандан дјевојке су брале иванско (жуто или црвено) и петровско (плаво) цвијеће, стављале га на једно мјесто, а затим од тог цвијећа плеле вијенце које су потом стављале на све зграде, торове, врата, њиве, ливаде, па и на крст у селу. Сматра се да ивандански вијенци представљају Сунце.
У источној Србији биље се бере углавном на празнике јер људи вјерују да тада имају подршку небеса. Примаријус др Петар Паунковић, који деценијама истражује народну медицину у Србији, при Српском љекарском друштву, забиљежио је и вјеровање да се кроз вијенце од уплетене јованове траве, на Ивањдан, провлаче и жене које немају дјецу, преноси Стил.
Потом се купају у ријеци да вода однесе урок, зли усуд или болест. Уколико је жена имала неколико узастопних побачаја, на дан Светог Јована посећује особе које носе име Стана или Станка. Ако их има више, обилазе сваку кућу, узимају струкове траве из венчића и праве свој вјенац. Са њим на глави купају се у ријеци и вјерују да ће им следећа трудноћа успети.
Којим год поводом да су прављени, вјенчићи од јованове траве (Melilotus officinalis) сутрадан се каче изнад или са десне стране кућних врата. Вјерује се да ће штитити дом од несреће током цијеле наредне године.
У народу постоји обичај да се људи на Ивањдан братиме и куме “по Богу и светоме Јовану” стога што се Јован Крститељ, који је рођен на Ивањдан по старом рачунању времена, сматра узором карактерности и поштења.
