Стогодишња бака Јованка Шобот из Дрвара најстарији је становник ове мале западнокрајишке општине, преживјела је два рата у 20. вијеку, а данас брижно чува вјековно огњиште на које се вратила послије посљедњих ратних дешавања.
- Много је година иза мене и свега се сјећам као да је јуче било. Једно сам од шесторо дјеце у породици Стевана Мораче из села Заглавица. Давне 1941. удала сам се за Саву Шобота са ким имам двије ћерке. Током рата муж ми је погинуо од окупатора, а ја сам остала сама са дјецом - присјећа се ова старица.
Истиче да су ратна дешавања у Другом свјетском рату била сурова, да је са двоје дјеце у наручју морала да бјежи.
- Нисам могла обје да носим, једну сам оставила у снијегу и касније сам се вратила по њу. На крају је цурица коју сам спустила у снијег преживјела, а друга је умрла - испричала је Јованка Срни.
По завршетку Другог свјетског рата удала се за Јована Шобота и са њим је добила двије кћерке, а онда је почетком деведесетих период лијепог живота у миру поново прекинуо рат.
Избјегличке дане ова старица је провела код кћерке у Новом Саду, али је једва чекала да се врати кући у Дрвар, што је и учинила у јесен 1999. године.
- Вратила сам се у дјевојачку кућу и ту сам била док моја није ослобођена 2001. године. Од тада живим сама, али у својој кући - каже бака Јованка.
Посљедњих година је и у Новом Саду јер више не може све сама, поготово када дође зима, која је дуга и хладна.
Омиљеној баки и прабаки њени најмилији су поводом стотог рођендана приредили право изненађење. Праунук Милош Грубор, који живи и ради у Новом Саду, каже да му је дјетињство и све најљепше везано за баку Јованку, њен ведар дух и чисто срце.
- Сви ми, ма гдје да живимо, волимо Дрвар и стално му се враћамо, а љубав према родној груди добрим дијелом је у нас усадила наша бака - прича Милош.
У Дрвару данас живе српски повратници махом старије животне доби, који су и покренули повратак у БиХ након Одбрамбено-отаџбинског рата.
Прије рата, у Дрвару је било скоро 18.000 становника, а данас нешто више од 4.000.
