Српска православна црква и вјерници данас славе преподобног Григорија Горњачког и Светог Амвросија.
Преподобни Григорије Ћутљиви (Горњак)
Поријеклом је Србин. Оснивач светогорског манастира светог Николаја, познатог због њега под именом Григоријата. На четврт сата од манастира налази се његова келија, гдје се у ћутању испаштао и молио.
Овај Божји човјек упокојио се мирно 1406. године. Године 1761. био је велики пожар у манастиру Григоријату, којом приликом неки монаси узму његове мошти и пренесу у Србију. Данас се свете мошти Светог Григорија налазе у његовом манастиру Горњаку.
За вријеме Другог свјетског рата, због опасности од Нијемаца, оне су биле пренијете у саборну цркву у Пожаревац, али су послије рата опет враћене у Горњак.
Зна се да је ктитор манастира био Свети кнез Лазар. Мада, и овдје постоје супротстављена мишљења, јер постоје стручњаци који сматрају да кнез Лазар никада не би подигао тако скромну цркву, већ да ју је подигао сам монах Григорије, а да му је кнез Лазар само помогао у смислу да је иницирао подизање овог манастира.
Легенда каже да је је кнез Лазар једном приликом ловио по шумама које се данас налазе у околини манастира и наишао на испосника Григорија, који је живио у својој келији. Покушавајући да заподене разговор са кнезом, Григорије није успио то да уради јер је ријека хучала и како вели предање, а биљежи историја манастира, узевши у обзир да је у црквеним књигама записан податак да је Григорије том приликом узвикнуо: „Ћути, Млаво, ти се следи да са царем ријеч бесједим!“
Сваке године за Ђурђевдан, иза манастирског здања се појављује вода која се слива све до једне увале, гдје долазе људи који је сакупљају кашикама. И до сада нико није успио да објасни ову занимљиву појаву, мада постоји народно тумачење да су ове капљице заправо сузе испосника Григорија. Како се вјерује, ова вода је љековита, а посебно код обољења очију.
Свети Амвросије, епископ медиолански (милански)
Овај велики, свети отац цркве православне бо је знаменитог рода; отац му је био царски намјесник Галије и Шпаније, али незнабожац, а мајка хришћанка. Док је још био у колијевци, једном се спустио рој пчела на њега, излио мед на његова уста и одлетио. И још као дијете пружао је руку и говорио пророчки: „Цјелујте, јер ћу и ја бити епископ“.
По смрти оца цар га је поставио за свог намјесника Лигуријске области, у којој је Медиолан био главни град. Када је умро епископ тог града, била је велика расправа међу православним и јеретицима аријевцима око избора новог епископа. Амвросије је по дужности ушао у цркву да одржава ред. Утом је неко дијете које је носила мајка узвикнуло: „Амвросије – епископ!“ Ово је цијели народ примио као глас Божји и, насупрот вољи Амвросијевој, изабрали су једногласно њега за епископа.
Амвросије се крстио и кроз недјељу дана прошао све претходне чинове и био рукоположен за епископа. Као епископ Амвросије утврдио је вјеру православну, потиснуо јеретике, украсио цркве, раширио је вјеру међу незнабошцима, написао многе поучне књиге и послужио примјером правог хришћанина и хришћанског пастира. Он је саставио и познату благодарствену пјесму: Тебе Бога хвалим. Овај славни јерарх, због чије су га мудрости и слаткорјечивости посјећивали људи из далеких земаља, био је веома уздржљив и трудољубив. Спавао је мало, радио је и молио се Богу непрестано, постио је све дане изузев суботе и недјеље.
Зато му је Бог дао и да види многа чудеса Божја и да их сам учини. Открио је мошти светих мученика Протасија, Гервасија, Назарија и Келсија. Кротак према малим људима, он је био неустрашив пред великим. Изобличио је царицу Јустину као јереткињу, Максима тиранина и убицу проклео, цару Теодосију забранио приступ у храм све док није покајао свој гријех, с Евгенијем насилним и самозваним царем није хтио да се сусретне. Овом богоугодном мужу даровао је Бог толику благодат, да је, вјеровање каже, и мртве васкрсавао, демоне из људи изгонио, болеснике од сваке болести исцјељивао и у будућност прозирао. Скончао мирно на освитку Васкрса 397. године.
