700.000 хиљада душа нечовјечно је и звјерски на најмање 57 начина мучено и убијано у логору смрти. 500.000 Срба, 40.000 Рома, 33.000 Јевреја, 127.000 антифашиста - сви су они усташама у Независној држави Хрватској били криви зато што су то што јесу - Срби, Роми и Јевреји. Ни дјеца нису била поштеђена, побили су их 20.000. 

Пакао је почео 10. априла 1941. када је и проглашена НДХ. Тај пакао преживио је као осмогодишње дијете у логору Јасеновац Миле Вукмировић. Данас има деведесет једну годину. Шта је јасеновачка мука, страхоте, трауме, јад и туга осјетио је на својој кожи. Ни десета деценија коју гази није и неће никада избрисати та сјећања. У логору је завршио тако што су их Нијемци пјешке отјерали у Градину. Памти како су усташе долазиле са пушкама и одводили људе а све под кринком постројавања.

"Има неке ствари људи и не знају, они су нас дотјерали у Дубицу, нас су скренули за Градину а другу туру уз Уну, ту је био Миљан Миљаковић. Онда даље претјерају преко Уне у Хрватску, десно кроз село саме усташе биле су, онда уз Уну у том строју је била Драгица Колар и онда Баћин село саме усташе и онда опет даље за Церовљане и сад једну дјецу одвајају са Сисак и Јастребарско а жене у Јасеновац. Пошто је у Јасеновцу било пуно па није могло више ни примити онда су једни одмах отјерани за Славонска. Ја сам био тамо на капији, они сваки дан, малтене одводе а ови су говорили постројавање, ја нисам знао шта је, јесу тамо постројавали. Дођу у строју њих једно шест са пушкама и један са пиштољем крај њих и уђе унутра и каже ти, ти, ти, ајде и не враћају се никада. Доводе отуда и овдје копају раку, ту их побију навече, сутра друга тура иде, он њих затрпава ето Бог зна колико их је“, прича нам Миле Вукмировић, преживјели логораш Јасеновца.

Дијете је био данас осамдесетосмогодишњи Славко Милановић, родом из села Међeђа. Од 1941. већ су, прича, почела бјежања од усташа. Са непуних шест година заједно са сестром и мајком завршио је у Јасеновцу. Баш као и Миле нагледао се много страхота.

"Знали су да туку у оном строју ако је неко требао да изађе лијево, десно, да узме воде у оној барици било. Моју стрину су убили кундаком, онда било је пред ноћ да су неки бјежали из тога али нису хтјели да хватају већ су пуцали из пиштоља и пушке и дотјерали нас до Церовљана, гдје је жељезничка станица то је центар гдје су окупљали заробљене Србе и онда су лиферовали, једне су стављали у вагоне према Градишкој, друге према Сиску, Загребу и према Њемачкој. У једном вагону до нас била је моја тетка, рођена сестра моје мајке имала дијете од три године и дијете су јој узели у Сиску а њу су одвели у Њемачку на рад.  Нас су вратили у те вагоне и искрцали нас на чисту ледину под ведро небо у Јасеновцу доље дио према источним капијама ту смо негдје око 25 дана били“, присјећа се Славко Милановић, преживјели логораш Јасеновца.

Гладовало се, воде није било, присјећају се Миле и Славко. И то је био само један од начина усташких мучења. Оно што ниједно дијете не би требало да доживи, доживјели су управо они. Када дође казан са храном нико му није смио прићи.

"Сестра једна Рада умрла је са двије године. Стана са шест година, а сестра Душанка жмири и виче још воде. А Нада моја замрла је више не виче ништа. Моја мама дигла руке у вис и каже 'О Боже има ли те игдје да ту дјецу спасиш', ја сам се отргао од ње, једни сједе, једни стоје, једни леже одем код тог усташе и добијем воде и спасем их“, прича за Досије Миле Вукмировић, преживјели логораш Јасеновца.

"Дуга је прича, није било за јести, трава је почупана, жиле смо јели, једном су свега скухали пасуљ. Друго моја мати је имала брашна у торби пројиног и соли на длан то смо лизали мало воде а тетка је имала дарове, дјевојка била, 19 година и дозволили су они Хрвати да доносе само хљеба до жице и пруже а логорашица која је имала вриједну ствар она отишла тамо и дала кроз жицу а ова од ње добила хљеба. Мајка је помало само хљеба давала да би преживљавали дан за дан“, додаје Славко Милановић, преживјели логораш Јасеновца.

Опширније погледајте у Досијеу:

Пратите нас и путем Вибера