На релацијама дугим неколико хиљада километра, док возе, једу и спавају у кабинама својих камиона, иако зараде више него што су имали код куће у Србији, посао возача камиона по Европи, није нимало лак. Један од њих, Звонко Трифуновић на европским аутострадама, возећи цераду и хладњачу провео је нешто више од годину дана.
Он каже да је то један од досаднијих послова, и ономе ко није навикао да буде у возилу преко цијелог дана, не би препоручио да се бави овим занимањем.
- По мени је било боље возити хладњачу, јер је било занимљивих тура. Често сам ишао бродом за Грчку, па је било прилике и за одмор и мени је то пријало - започиње причу Трифуновић.
Звонко је као возач камиона прошао Њемачку, Аустрију, Белгију, Француску, Холандију, Грчку, Италију, Шведску и Словенију. Зарађивао је око 2.000 евра, а најважније му је било – сачувати људско достојанство.
- Ово није живот достојан човјека - каже ипак:
- Вјерујем да генерално већина одлази у иностранство да ово ради јер их је мука натјерала. Да би зарадили више.
Тушираш се, каже, на бензинским пумпама, ту и веш да опереш. Ништа није тешко радити, али је посао досадан, тврди.
- Кревети су нам били ок, али спаваш у малом скученом простору у кабини камиона. Љети ако ради клима, камион је укључен преко цијеле ноћи. Мораш да се навикнеш на брујање, неко не може да спава са тим. Ја сам се прилагодио, брујање хладњаче ме је подсјећало на бродиће. Користио сам сваки слободан тренутак да прошетам, обиђем знаменитости земље у којој се налазим - прича Трифуновић.
Иако постоје бројни проблеми и перипетије око самог посла, оно што је њему најтеже било јесте – самоћа. Како каже, удаљеност од породице га је највише оптерећивала.
- Вријеме које се проведе у том камиону је неповратно. Дијете нисам препознао колико је порастао, као да сам био одсутан годинама - каже овај камионџија.
Сједиште фирме, према његовим ријечима, било је у Мађарској. По повратку кући морао је да оде тамо да заврши шта му је остало од папирологије.
- Тада сам се сусрео са групом људи, сви у еуфорији, срећни што крећу да возе и раде. И ја радостан, али из другог разлога – враћам се кући! Још не знају шта их чека - прича Звонко.
Што се самог полса тиче, наглашава да је по закону дозвољено да се вози три пута недјељно по девет сати и два пута по 10. Радно вријеме је 13 сати јер се рачуна и вријеме потребно за истовар робе. У земљама ЕУ, прича, има забрана, рецимо суботом до три сата је дозвољена вожња, недјељом не. Осим ако се вози нешто што је у режиму хладњаче. На граници се генерално не чека дуго.
- Када се иде у Швајцарску ту се чека, јер ту иде и царињене робе. На улазу у ту земљу се пријављује број пређених километара као и по изласку. Чека се некад на бугарско- румунској и грчко-бугарској границу. Бугари и Румуни могу да те зезају цијели дан ако хоће, док им не даш неки динар, али ја им само кажем, „нема проблема, ја заиста немам ништа код себе“ а мени дневница тече, па могу и 10 дана да сједим на граници - искрен је Трифуновић. Генерално, каже, нигдје није имао проблем, али препричава једну ситуацију са румунским полицајцем: "Казао ми како ме ухватио радар, на шта сам му ја одговорио да је то немогуће. Он ми је тада рекао: „Ајде дај неку пару да не пишем ништа“. Погледао сам по кабини, имао сам нешто ситно по пет центи и то сам му дао. Кад је он погледао, само ми је убацио назад у кабину тај новац.
Дешавају се и друге незгоде. Тако је једном два сата, на истовару робе, сакупљао кромпире јер су му се током вожње порушиле гајбе у камиону. Један од већих проблема, истиче он је паркирање. Дешавају се и кварови, али Трифуновић истиче да је најважнија добра комуникација са матичном фирмом и да се тако проблеми брзо рјешавају.
- Кад ми је једном пукла гума, пробао сам да је замијеним, али нисам успио. Међутим, било који проблем да се деси, све се јавља у фирму и брзо долази сервисер. Ако се деси да те неко удари на путу возилом или обрнуто, попуњује се европски образац, сви камиони и фирме су осигурани и није ништа страшно, најбитније је да нико не страда - каже.
Некад из фирме врше притисак да мора да се стигне на одређену локацију, а највећи проблем је паркирање.
- Често се дешава да су сви паркинзи пуни, и не смије много да се прекорачи то прописано вријеме вожње. То фирму не интересује и ти плаћаш казну која је око 500 евра. Онда треба упамтити гдје се отприлике налазе индустријске зоне, јер је ту било мјеста за паркирање. Такође, негдје је на аутопутевима ограничење 60 км на сат, и о томе треба водити рачуна јер се дешава да се најлакше ту прекорачи мало брзина, а онда се плаћа казна - додаје Трифуновић.
Иако је скоро добио понуду од белгијске фирме да вози са зарадом од око 3.600 евра, он наглашава да не би поново кренуо на пут.
- Неколико пута сам цијели свој живот премотао у глави. Сјетио се свега. Имам добре понуде, али поново не бих ишао да возим камион - каже Трифуновић.
(Митровица.инфо)
