Елена, некада позната као Раде Молнар, данас поносно носи своје име и живи као жена, након што је годинама осјећала да је заробљена у погрешном тијелу. Њена прича о транзицији у Србији, гдје је пронашла подршку за своју трансформацију, инспирација је за многе.
Еленина прича освјетљава борбу трансродних особа и важност признавања њиховог идентитета. Њен пут од мушкарца до жене, иако испуњен изазовима, показује снагу и одлучност да се живи аутентично, без обзира на друштвене препреке.
Како је Елена осјећала током дјетињства?
Од малих ногу, Елена је осјећала да се не уклапа у очекивани мушки идентитет. Њена привлачност према женском начину живота била је јасна, али је друштвени притисак спречавао да живи у складу са својим правим ја.
– Читавог живота нагињала сам ка женском полу, ка свему што жене имају и раде. Најтежи период мог живота била је основна школа, када нисам могла да се облачим или шминкам као све дјевојчице. Гледала сам их како носе сандале са кајишевима, шарене блузе, сукње и имају дуге косе, док сам ја носила одјећу која ми није припадала. Била сам тужна јер нисам могла да изгледам као оне – каже Елена.
Раде Молнар из Сарајева цијелог је живота носио осјећај да је заробљен у погрешном тијелу. Још од 30. године маштао је о томе да постане жена, али тек када је напунио 72 године, та жеља му се коначно остварила. Данас, као Елена, поносно носи своје име и живи у складу са собом, без страха и без потребе да тражи туђе одобрење.
– Ја немам никакав страх, одувијек сам се осјећала као слободна грађанка. Не прихватам осуде људи јер сам велики вјерник и знам да само Бог може да ми суди. Ништа не радим противзаконито, јер је у Босни и Херцеговини призната трансродна категорија – додаје.
Какав је био њен пут транзиције?
Транзиција је била болан и тежак процес, са многим медицинским процедурама и терапијама. Елена је морала да путује у Београд за операцију, суочавајући се са одбацивањем породице и пријатеља. Ипак, њена одлучност да живи као жена била је јача од свих препрека.
– Када ми је била најпотребнија подршка, готово сви су ме напустили. Моја родбина, иако веома ситуирана, није хтјела ни да ми помогне, ни да ме прими у стан када сам долазила у Београд на операцију. Тада сам спавала у рушевинама јер нисам имала гдје да одем – наставља.
Од цијеле породице, уз њу су остали само супруга, син и супругин брат.
– Више од 200 људи у мом животу ме је игнорисало и одбацило у ове двије године колико траје моја транзиција. То је тежак осјећај, али ја сам своју слободу коначно пронашла и она за мене нема цијену – додаје.
Како је брак утицао на њу?
Елена је више од 30 година провела у браку, покушавајући да потисне свој истински идентитет. Ипак, унутрашњи мир није пронашла док није донијела одлуку да промијени пол.
Одлука о транзицији донијела је унутрашњи мир, али и болно одбацивање од стране многих блиских људи. Елена је изгубила пријатеље и доживјела изолацију, али је пронашла слободу да буде оно што заиста јесте.
– Једина ствар коју желим јесте да ме моја супруга прихвати онакву каква јесам. Послије свих ових година, то би за мене значило све – каже.
Србија је била једино мјесто гдје може завршити транзицију
У Босни и Херцеговини није постојала могућност за потпуну промјену пола, па је Елена у Србији пронашла медицинску подршку потребну за транзицију. Поднијела је захтјев за српско држављанство како би имала приступ неопходним третманима.
- Процес транзиције могуће је извести само у Србији. Због тога сам одлучила да тражим српско држављанство – не бих ли имала приступ хормонима и лековима који су ми потребни за даље кораке – каже.
Елена не тражи ни разумијевање ни сажаљење, већ само право да живи свој истински идентитет.
– Слобода за мене нема цијену. Можда сам изгубила пријатеље и родбину, али сам коначно пронашла себе. И то је једино што је важно – закључује она, преноси Блиц.
