Више од 20 година Предраг Радосављевић гаји љубав према змијама и има их у свом дому преко 300! Своју страст је пренио на супругу и троје дјеце, те нико од њих не зна за страх.
Заједно брину о њима, а Предраг је захваљујући преданом раду и великој подршци од породице постао најпознатији одгајивач змија у Србији.
– Прву змију сам купио 1998. године. Сјећам се, тешко се навикавала на вјештачке услове и једва се прилагодила на тераријум. Било ми је и жао. Купио сам је овдје, али је увезена из природе. Чим сам чуо за то, истог тренутка сам је купио. Одувијек сам змије волио, као клинац сам их ловио. У природи, у ријеци, на обали, у парку. Не бисте вјеровали колико на ободима града има змија, али и у центру поред Дунава и Саве. На шеталишту пред 25. маја можеш у води да видиш колико хоћеш змија – открива Радосављевић.
Његова дјеца змије посматрају као домаће животиње.
– Дјеца моја су у вртићу цртала змију као домаћу животињу. Кад им је васпитачица рекла да то није домаћа животиња јер се о њој не брине човјек, моја дјеца су била потпуно збуњена и одговорила: “Па, наш тата се брине о њима.” Дјеца никада нису имала страх од змија јер сам их од малих ногу научио на њих. Човјек има два урођена страха – од звука и од губитка тла. Све остало је стечено – рекао је он.
Код Радосављевића можете наћи најразличитије врсте – црне, бијеле, сиве, жуте, шарене, ма шта год да замислите. И то није све! Наиме, Предраг је укрштањем неколико врста добио и своју – “Српску змију”, како је назвао.
У одгајивачници “Рептилија” најпознатија је змија Снежа. У питању је бурмански питом који је дуг пет метара и тежак око 80 килограма и то је највећи примјерак те врсте у Србији, али и ближем окружењу, преноси Стил.
Када је почињао овим да се бави, како открива, људи су му се чудили, многи су били скептични и сматрали су да би требало да потражи помоћ психолога. А данас се ситуација умногоме промјенила – неколицина њих му се диве.
– Да поредим вријеме од прије 20 година и данас, када сам почео овиме да се бавим људи су били запрепашћени и мислили да са мном нешто није у реду, и даље је многима чудно, али данас су се навикли да се змије држе – истиче.
На питање да ли га је некада ујела змија и да ли је имао ту врсту непријатности, каже да „то није непријатност“, јер је, како наводи, хрчак далеко опаснији од змије. Змија кад уједе, то је дефанзиван ујед, она се нас боји и то је начин да нас отјера од себе, каже.
– Ове змије ријетко кад уједају јер су рођене у заточеништву, и кад уједу – то је тај први контакт с човјеком, јер оне се уплаше. Али чим их узмемо, оне схвате да им ми нећемо ништа и престају са уједањем и никад више не уједају. А ујед је толико страшан да мене мрзи да ставим рукавицу – објашњава.
И додаје да змије не реагују једна на другу, да су мирољубиве у том односу. Хране се глодарима, који се узгајају у контролисаним условима.
Каже да има много посла, али када се ради нешто из љубави, не пада толико тешко.
– Све што је живо тражи посвећеност. Има посла. Мораш да чистиш тераријум, мијењаш воду једном у недјељи. А комплетно се све мијења у тераријуму једном у три мјесеца. Помажу ми и дјеца и супруга, без њиховог разумијевања не бих могао овим да се бавим – закључио је.