Догађај Васкрсења Христовог, драга наша духовна дјецо, централни је догађај у цјелокупној историји људског рода и икономији нашег спасења, рекао је патријарх српски Порфирије у Васкршњој посланици.
Истакао је да је Васкрс основ, темељ и циљ, како "наше вјере у Бога, тако и нашега спасења".
- Јер ако мртви не васкрсавају, узалудна је проповијед наша и узалудна је вјера ваша, каже свети апостол Павле. Сви знамо да су се Господњи ученици разбјежали и напустили Христа кад је Он био разапет на крсту и умро. Они су, наиме, очекивали Спаситеља који је бесмртан и који ће и њих ослободити смрти. Ријечи апостола: А ми смо се надали да је Он Спаситељ Израиља, јасно ово потврђују. Међутим, Христос је умро и после три дана је васкрсао. По Васкрсењу Христовом, када се показао жив апостолима и онима који су били с њима, сви су се поново сабрали око Њега и посведочили да је Он умро и васкрсао и да је заиста Спаситељ света. То своје сведочанство су потврдили, дајући своје животе за Христа - нагласио је патријарх Порфирије.
Патријарх истиче да Васкрсење Христово потврђује чињеницу да је највећи проблем човјека и цјелокупне творевине смрт.
- Смрт је посљедњи, највећи непријатељ творевине, каже Свети апостол Павле. Сваки човјек, свјестан тога или не, као и сва творевина, носе у себи смрт и страх од смрти, али и тежњу да смрт превазиђу и живе вјечно. То се испољава на разне начине: кроз јело и пиће, природну репродукцију, стицање богатства, оснивање државе, развој науке и технике којом истражујемо природу, како бисмо у њој нашли лијек против смрти, па све до негације другог поред себе, чак и кроз ратове и убијање других, борећи се за већу територију и независност од других. Па ипак, ништа од овога не може спасити човека и творевину од смрти. Штавише, овим се смрт само умножава. А ако смрт има посљедњу реч у историји, онда је све бесмислено. Међутим, Христос је васкрсао и сваком створењу је отворио пут у васкрсење. На који начин сваки човек и сва природа могу да превазиђу смрт? - рекао је патријарх.
Истакао је да творевина може да превазиђе смрт и живи вјечно једино у заједници с Богом у Христу посредством Светог Духа.
- Сва творевина, укључујући и човјека, будући да је створена ни из чега, смртна је по природи и не може превазићи смрт и постојати сама, мимо заједнице с Богом. Зато је Бог на крају стварања створио човјека као своју икону, како би преко њега сва творевина остварила заједницу с Богом и живела вјечно. Ово нам је најприје показао сам Христос својим животом. Син Божји се оваплотио и постао савршени човек, као и ми, осим греха. Христос је читавим својим животом показивао да је везан за Бога Оца и да Му је одан, не само као Његов вјечни Син, него и као човјек. Није хтио да се одрекне Бога Оца за сва блага овога свијета. Чак ни по цену страдања и крсне смрти, Христос није хтео да се одрекне Бога Оца и љубави према Њему, а све ради љубави према нама и својој творевини - каже патријарх Порфирије.
Наравно, како је подсјетио патријарх, Христова смрт је добровољна.
- Он је добровољно постао човек, узео нашу смртну природу у Своју божанску Личност да би нас ослободио од смрти, испуњавајући тако вољу Бога Оца. Бог је, наиме, стварајући свијет и на крају човјека као слободно биће, желио да вјечни живот творевине буде плод заједнице Њега и човека, не само вољом Божјом, него и вољом и слободом човјека, односно творевине. У противном, да је Бог на силу учинио вјечно живим нас и творевину, наше постојање било би наметнуто, а тиме оно не би било радост већ мучење Бог Отац је показао неизмјерну љубав према Своме Сину Христу и као човеку, а у Њему и према целој творевини, тиме што Га је Духом Светим подигао из мртвих и учинио Га Прворођеним из мртвих. То значи да ће Бог Отац у Христу и све нас и сву природу на крају историје васкрснути и ослободити смрти. На који начин може човјек да оствари заједницу са Васкрслим Христом и тако превазиђе смрт? - упитао је патријарх у посланици.
На основу свједочанстава јеванђелиста, четрдесет дана по Свом Васкрсењу Васкрсли Христос се сусретао са својим ученицима и сљедбеницима у Литургији и то као Онај који служи.
- Васкрсли Христос се открива у Литургији. Послије свог Вазнесења на небо, Васкрсли Господ наш Исус Христос је и даље, све до дана данашњег, увијек присутан на Литургији. Међутим, по Вазнесењу на небо Он је Духом Светим и даље присутан овде, али сада у "другом обличју", тј. у личности онога који служи Свету Литургију, тј. епископа (односно свештеника), који је икона Христа. Свети Игнатије Богоносац ово потврђује кад каже: Тамо гдје је епископ, тамо нека буде и народ, јер тамо где је Христос, тамо је и Васељенска Црква. Тачније, Васкрсли Христос је присутан у историји као литургијска заједница. Отуда сваки човек који жели да превазиђе смрт и живи вјечно, то може да оствари, постајући члан Свете Литургије кроз Крштење посредством Светог Духа. У Литургији човек остварује личну заједницу са Христом, остварујући личну заједницу са епископом и са свима онима који су чланови Литургије. Зато на свакој Литургији, драга наша духовна дјецо, а посебно у овај дан, славимо догађај Васкрсења Христовог из мртвих и Његово присуство међу нама и предокушамо опште васкрсење и коначну победу над смрћу. Када Христос поново дође у сили и слави, Он ће сабрати све народе око себе на једном мјесту и тада ће бити и коначни суд свијету и остварење Царства Божјег, чега је Света Литургија икона и пројава сад и овде у историји - навео је патријарх.
Будући да је Света Литургија икона будућег Царства Божјег и вјечног и истинског постојања човека и природе, први хришћани су свој свакодневни живот уређивали на основу литургијског искуства.
- Отац им је био Бог Отац, док су сви били браћа и сестре међу собом. Све што су имали, било им је заједничко. Често су се окупљали на Светој Литургији, приносећи Богу хлеб и вино, и тако Му захваљивали за живот и постојање, ишчекујући што скорији други долазак Христов у сили и слави и опште васкрсење. Православно литургијско искуство будуће заједнице с Богом Оцем у Христу, као и са свим осталим људима и целокупном природом посредством Светог Духа, следовали су многи у историји и после апостолâ и првих Христових следбеника, правећи цивилизацију на литургијским основама, тј. хришћанску цивилизацију, чији смо и ми као народ постали и остали део. Том литургијском начину живота, драга духовна децо, и ми данас треба да стремимо и да њиме живимо - истиче се у посланици.
Међутим, како патријарх наводи, човјек наше савремене цивилизације свој живот је утемељио на себи самом, без Христа и без другог човјека.
- Наша савремена цивилизација дефинисала је човјека као мислећу индивидуу која приступа животу логички, одређујући на основу ње и само постојање и зато ништа од онога што се не уклапа у људску логику не постоји за савременог човјека или је, у најбољем случају, сумњиво и бескорисно. Отуда је савремени човек постао и атеиста, јер се Бог и његово постојање не могу схватити људском логиком. Човек савремене цивилизације, схватајући себе као индивидуу, не потребује другог човјека и заједницу с њим да би постојао, већ својим умом и умним силама одређује себе као постојећу личност на основу самосвијести, тј. мисли о себи. Изрека философа: Мислим, дакле постојим, ово и потврђује. И онда кад савремени човек остварује заједницу са другим човеком, то не чини кроз лични и физички контакт, како нам то показује Литургија, већ преко интернета и друштвених мрежа. Савремени човек у другом човјеку, а самим тим и у Богу као другом, види свога непријатеља који му ограничава слободу и угрожава његово биће. Отуда је човек савремене цивилизације почео да ствара и једнонационалне државе и да се дели од других, сматрајући друге непожељним и непријатељима - изјавио је патријарх Порфирије.
Овакво схватање постојања је резултовало невиђеним катастрофама и изазвало два свјетска рата са огромним страдањима.
Додао је да се то наставља и у данашње вријеме, чега смо сви ми свједоци.
- Примјер за то је страдање нашег народа на Косову и Метохији од локалне албанске власти, која протјерује Србе са њихових вјековних огњишта, а оне који остају свакодневно малтретира, желећи да створи своју државу на српској територији освештаној мученицима и подвижницима, као и мноштвом српских православних цркава и манастира. Боље би било, међутим, за све који живе на овом простору, али и за све људе широм света, да живе у миру једни са другима, поштујући једни друге и помажући једни другима у свакодневном животу. Јер земаљско је за малена царство. Ми као црквени Божји народ, драга браћо и сестре, треба да се супротставимо овом индивидуалистичком начину живота, живећи по примеру апостола, подвижника, мученика, тј. по примјеру литургијског начина постојања Цркве - каже патријарх.
Ово, наравно, не значи позив на враћање у прошлост и њено копирање.
- Евхаристија као икона будућег Царства Божјег је неисцрпни извор и инспирација за увек нова стваралаштва на свим животним пољима, почевши од свакодневног нашег живота, породице, друштва па до науке и уметности. У заједници слободе са Христом и другим човјеком, како то показује Литургија, човјек предокуша своје истинско постојање. Једино у заједници слободе, љубави са другим човеком и Богом, човек постаје апсолутна и непоновљива личност. У тој заједници љубави с другим и читава природа и све што је око нас нам је драго и драгоцјено. Литургија нам, такође, показује да нам је природа, коју приносимо у виду хљеба и вина, дата од Бога да од ње живимо, али и да је чувамо и приносимо Богу, јер је и њу Бог створио да постоји вечно. Ако природа престане да постоји, а ми смо је данас довели до руба пропасти, израбљујући је ради нашег индивидуалног уживања, престаћемо и ми да постојимо јер смо дио природе - нагласио је патријарх.
Са великим болом, доживљавајући трагику ратних страдања, широм свијета, а дубоко свесни опасности од размирица и дубоких неспоразума које су захватиле и нашу земљу и крајеве, као Црква не можемо да упутимо другачију поруку од ове: литургијски начин живота, једини је суштински одговор на ове проблеме, навео је патријарх Порфирије.
- Ово важи за све па и за нас црквене људе, јер нико није без гријеха. Овај и овакав начин живота, што је најважније, донијеће нам побједу над смрћу и живот вјечни, али и боље и праведније друштво. Овакав начин живота, међутим, захтијева и спремност на жртву, јер свет још увијек лежи у злу које ће бити присутно и активно све док Христос поново не дође, укине зло и смрт и успостави Царство Божје. Ми људи, пре другог и славног Христовог доласка, сами својим силама, нећемо никад створити савршено друштво, тј. Рај на земљи. Зато снажно позивамо све актере друштвеног живота да, ради добра и напретка народа, граде мир, међусобно поштовање и дијалог - каже патријарх.
Претачући црквено, односно литургијско искуство у свакодневни живот, не треба да заборавимо Свету Литургију као догађај и учешће у њој. Живети подвижнички и хришћански без учешћа у Светој Литургији није довољно да бисмо превазишли смрт и живели вјечно, пише у посланици.
У Литургији се сусрећемо са самим Васкрслим Христом и сједињујемо се са Њим и са свим људима који су се с Њим сјединили, као и са свом створеном природом, кроз Свето Причешће. Тиме предокушамо будуће Царство Божје, опште васкрсење и победу над смрћу. Истовремено, служећи Литургију и живећи литургијским етосом ми ћемо, драга браћо и сестре, на најбољи начин преносити свету у коме живимо веру у Васкрслог Христа и у опште васкрсење као победу живота над смрћу. То ће бити наша проповед о Васкрсењу и вечном животу, које нам је Христос завештао, не само кроз речи, већ и кроз наш начин живота, док поново не дође у сили и слави и успостави Царство Божје, наглашава се.
- Зато, служећи данас Свету Литургију са посебном радошћу, са васцелим нашим народом, посебно са нашом браћом и сестрама на Косову и Метохији, благодаримо Једноме Богу у Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, за све оно што је учинио и што ће учинити за нас и наш вечни живот, и поздравимо се међу собом, и поздравимо све људе добре воље, радосним поздравом: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! - рекао је патријарх.
