Мале кафане и кафићи, који су најчешће породицама основна егзистенција, нису добили ни финансијску помоћ ни техничке смјернице како да испуне захтјеве Правилника.
Када је 13. децембра прошле године у Федерацији Босне и Херцеговине на снагу ступио Правилник о забрани пушења у затвореним јавним просторима, чинило се да је коначно начињен одлучан корак ка заштити здравља грађана.
Закон је, како се наводило, био јасан: пушење у затвореним просторима, укључујући кафиће, ресторане, радна мјеста и јавни превоз, постаје прошлост. Угоститељи су добили шест мјесеци да се прилагоде, а инспекције су током тог периода изрицале само упозорења.
Међутим, како се приближава 13. јуни – дан када контрола престаје бити симболична и постаје казнена – све више излази на видјело колико је овај закон био не само лоше имплементиран, већ и концептуално неуједначен. Умјесто да се систематски проведе кроз едукацију, потицаје и правичну регулацију, Закон је остављен да лебди негдје између административне бирократије и нереалне свакодневице угоститеља.
„Имамо среће што је љетна сезона“, изјавио је Амир Хаџић, предсједник Удружења хотелијера и ресторатера БиХ, чиме је, вјеројатно ненамјерно, потврдио слабост закона. Умјесто чврсте и досљедне примјене, забрана пушења постаје сезонска препорука – која се може заобићи ако имате башту и довољно сунца.
Хаџићев приједлог да се из забране изузму “босанске кафане” или мањи кафићи на Башчаршији и у старој језгри Мостара, можда је разумљив из угла очувања амбијента и традиције, али поставља питање: да ли здравље грађана вриједи мање у “аутентичнијем” простору?
Закон који се односи само на Федерацију БиХ, док Република Српска остаје по страни. Препоруке Европске уније јасно позивају на усвајање јединствених мјера у цијелој земљи, али се, очигледно, нису могле пробити кроз лабиринт политичке невољкости и ентитетске затворености.
Инспекција, како признаје и Хаџић, нема ни приближно довољно кадра да би надзирала хиљаде угоститељских објеката широм ФБиХ. Тако долазимо до парадокса: имамо закон, имамо казне, имамо и инспекторе – али немамо стварну проведбу.
Закон прави и унутрашњу подјелу међу самим угоститељима. Они који су имали капацитет и средства да се прилагоде, инвестирали су хиљаде марака у посебне вентилације и зоне, док су они који нису – само чекали. А чекање им се, судећи по неефикасној контроли, засад исплатило.
Мале кафане и кафићи, који су најчешће породицама основна егзистенција, нису добили ни финансијску помоћ ни техничке смјернице како да испуне захтјеве Правилника. Умјесто тога, остављени су да бирају између скупе адаптације или ризика казни које се крећу и до 5.000 КМ. Једни су принуђени да се задужују – други да калкулишу с инспекторима.
Највећи губитници у овој причи су грађани. Закон који је требао заштитити здравље јавности, па и животе – с обзиром на познате посљедице пасивног пушења – сада је сведен на регионалну иницијативу без јасне проведбе и са селективном примјеном.
У угоститељским објектима широм ФБиХ, грађани ће од 13. јуна можда видјети наљепницу о забрани пушења, али питање је хоће ли уистину моћи попити кафу без дима у очима.
Забрана пушења у затвореним просторима није само питање закона – већ цивилизацијског стандарда. Држава која не може досљедно провести овако основан закон, шаље поруку да не зна – или не жели – заштитити јавни интерес.
Ако је Федерација БиХ заиста одлучна у борби против дуванског дима, онда треба показати политичку вољу, осигурати капацитете за надзор, помоћи малим угоститељима да се прилагоде – и коначно донијети јединствени закон за цијелу Босну и Херцеговину. У супротном, закон о забрани пушења ће остати само још један документ у ладици – уз пепељару.
