Спасовдан, који се слави четрдесет дана послије Васкрса, у српској традицији заузима посебно мјесто. Обиљежава Христово вазнесење на небо и прати га много народних обичаја и вјеровања.
Вече пред Спасовдан сматра се кључним, јер се вјерује да се тада небо отвара, а људи су се у то вријеме придржавали строгих правила. Кућа и двориште су морале бити чисти и уредни, јер се сматрало да Спасовдан доноси благослов. Жене су рибале прагове, спремале колаче и уређивале трпезу за наредни дан.
Домаћин би пред иконом запалио свијећу и молио се за здравље породице, за благослов дома и успјех у пољу. Посебно су се молитве усмјеравале ка заштити од болести и неповољних временских услова.
Постојало је строго правило да се увече пред Спасовдан из куће не смије ништа износити - ни хљеб, ни со, ни вода - како благослов не би изашао из дома. Све што је требало подијелити или дати, морало се обавити раније.
Такође, увече пред празник није било дозвољено свађати се или псовати. Вјеровало се да оно што се чини и како се понаша на Спасовдан прати човјека током цијеле године. Зато су људи пазили на ријечи, чинили добра дјела и трудили се да буду у миру једни с другима.
Жене су припремале најљепшу одјећу за сутрашње литије и одлазак у цркву, а дјеци су се спремале нове кошуље или мараме.
Стари људи су говорили да се у поноћ пред Спасовдан небо отвара и да ако тада искрено пожелите нешто, та жеља ће вам се испунити. Зато су многи остајали будни до поноћи и посматрали небо.
Нико у кући не смије ни да помисли да изнесе ишта те вечери, јер би тиме, према вјеровању, благослов могао отићи из дома.
