Необична прича данас је измамила осмијехе али и радозналост мјештанима Козарца код Приједора. У главној улици овог поткозарског мјеста, пажњу је привукла несвакидашња сцена: стари трактор са, ни мање ни више, њемачким таблицама, који вуче старинску камп-приколицу у бојама италијанске заставе.
У кабини, насмијани возач - Ханси Сиелберхорн (56), пољопривредник из Нирнберга, на свом животном путовању кроз БиХ. Ханси већ седам година, након што заврши сезону на својој фарми, узме карту и креће у авантуру. Али не као обични туриста. Он путује трактором старим више од пола вијека који вуче камп-кућицу још старију.
Заједно, каже, имају преко 100 година, али и много заједничких прича с европских путева. Ове године дестинација му је БиХ. Пут дуг преко 2.300 километара започео је прије мјесец дана из Нирнберга, а до сада је прошао Њемачку, Аустрију, Словенију и Хрватску. Нигдје, каже, није имао проблема, пише ”ИнфоПриједор”.
"На границама ме само погледају, насмију се, кажу да сам им симпатичан и махну да продужим. Неки чак и траже да се сликају са мном", прича Ханси.
Његов стил путовања је посебан. Нема навигације, нема интернета. Само добра стара папирна карта. Спорени темпо трактора омогућава му да боље упозна земље кроз које пролази.
"Када возиш споро, све видиш. Људе, куће, природу… Сваки километар има душу", каже Ханси.
Не сјећа се баш свих мјеста кроз које је прошао али каже да је био у Добоју, обишао је дијелове Сарајева, спустио се до Високог, па преко Травника према Бањалуци а онда је данас прошао и кроз Козарац. Сљедећа одредница му је Мраковица и Национални парк Козара, гдје планира да се одмори два дана прије него што крене преко Хрватске, Словеније и Аустрије назад према Њемачкој и свом родном Нирнбергу. На питање зашто бира баш трактор, одговара искрено:
"Трактор ми омогућава да уживам у погледу. Ауто је пребрз. Ја никуд не журим. Хоћу да упознам свијет, да осјетим свако мјесто кроз које прођем", каже Ханси.
За БиХ има само ријечи хвале.
"БиХ је прелијепа. Нема гужви, природа је дивља и чиста, а људи… Људи су невјероватни. У сваком селу и граду, гдје год сам стао питали су ме јесам ли гладан, жедан, треба ли ми шта. Осјећао сам се као код најрођенијих. Та љубазност и срдачност је ријеткост у другим земљама у којима сам био за ових седам година", признаје Ханси.
У времену када многи јуре за бржим, јачим и скупљим, Ханси нас подсјећа да је права љепота у спором путовању, отвореном срцу и људској топлини. И можда баш због тога његов стари трактор на сваком путу оставља траг - не само на цести, већ и у људима које сретне.
(Фото: ИнфоПриједор)
.webp)
