На данашњи дан прије 30 година, дјечак Драган Гајић одбранио село Мезграју. У годинама када дјечија срца требају бити испуњена игром и радошћу, један четрнаестогодишњи дјечак суочио се с нечим што ниједно дијете не би смјело – са смрћу, терором и судбином свога села.
То је била 1994. година, вријеме када су ратни вјетрови ломили мирна огњишта Мезграје, малог мјеста које је, под најездом насиља, постало бојно поље борбе за опстанак.
На прагу једне куће, у тренутку који је трајао вјечност, стајао је он, дјечак с невиним лицем, али храброшћу већом од мора. Испред њега, наоружани непријатељ, опасност која је пријетила да прогута све што је волио – породицу, пријатеље, домовину. Његове руке, које су до тада познавале само књиге, лопту и дјечје игре, тог тренутка држале су судбину читавог села.
Страх није постојао у његовим очима, само одлучност. У једном једином потезу, млади јунак, препун љубави према своме дому, зауставио је зло. Пуцао је не зато што је хтио, него зато што је морао. Ликвидирао је наоружаног нападача, а тај хитац одјекнуо је попут олује која је склонила тамне облаке с неба Мезграје.
У тренуцима када су одрасли били скрхани тежином рата, дјечак је постао заштитник села, дијете које је одрасло прије времена, јунак чије је срце било веће од његових година. Његова храброст спасила је стотине живота, а његово име постало је симболом оних који су, и у најтежим тренуцима, остали усправни, неустрашиви и одани.
Мезграја га никада неће заборавити. На том прагу, гдје је стајао као посљедња линија одбране, изникла је прича о љубави према завичају, о дјетету које је, иако само једно, постало херој цијелог једног народа. Тај храбри дјечак, данас човјек сјећања, заувијек ће остати свјетионик свима који траже наду у најмрачнијим тренуцима.
Његово дјело није било само чин одбране. То је био чин љубави према животу, вјери и домовини, подсјећање да хероји живе међу нама, често скривени у наизглед обичним животима, спремни да, кад дође вријеме, покажу величину своје душе.
