Постоји један тренутак у дану који не видимо јасно – не зато што га нема, већ зато што смо преуморни да га примјетимо. То је онај тренутак кад срце тихо вапи, али нико не чује. Кад се осмијех умори, кад поглед тражи чудо, а руке немају снаге да га дотакну.
То је тренутак у којем многи од нас, можда и ти док читаш ово, изговарају тихо, са сузом или надом, једноставне, али моћне ријечи:
"Боже, уђи у моју кућу и одузми све моје бриге и болести. Бдиј нада мном и над мојом породицом. У Божје име, амин."
Ова молитва није ни дуга ни компликована. Нема у њој старих ријечи које више не разумијемо, нема теолошких термина. Нема великих обећања. Само истина. Гола и сирова, као душа човјека који је прошао кроз много тога и сада клечи – не од покорности, већ од умора.
Шта значи пустити Бога у свој дом?
У многим религијама и традицијама, дом није само мјесто гдје спавамо. Он је свети простор. Простор у којем дјеца расту, гдје се славе рођендани, гдје тишина често скрива најдубље патње. Када кажемо: Боже, уђи у моју кућу, ми не мислимо само на четири зида. Ми мислимо: Уђи у моје срце, у мој брак, у болест мог дјетета, у дугове који ме гуше, у тишину послије свађе, у нервозу пред касу у продавници. Уђи, и остани.
Јер ми нисмо јаки. Или, нисмо увијек јаки. И није гријех рећи: "Не могу више сам/а." То је почетак истинске вјере. Библија, Кур'ан, Тора – све свете књиге, сваки пророк и свака мудрост – уче нас истом: Када си на крају снаге, ниси на крају пута.
Када молитва постаје одговор
Много пута сам чула како људи кажу: "Молитва не мијења ништа." А онда се догоди тиха промјена. Неко се насмије послије дуго времена. Неко оде код љекара и добије добре вијести. Неко заплаче, али послије тога први пут заспи мирно. Молитва није чаробни штапић – она је веза. Као кад позовеш мајку, или пријатељицу, само што овај пут позиваш Бога. И Он увијек јави се – не увијек како ми очекујемо, али увијек како нам је потребно.
Ова молитва, једноставна као дјечији цртеж, моћна је јер погађа право у центар онога што сви желимо: заштиту, олакшање и мир. То су ствари које не можеш купити, ни наручити, ни заслужити. Али их можеш затражити. И то је цијела тајна – сјетити се да питаш.
Вјеруј – те двије речи можда су једине које у неким тренуцима требаш. Вјеруј да ниси заборављен/а. Да ниси сам/а. Да постоји план, и кад ти све изгледа као хаос. У хришћанској традицији се каже да је Исус дошао тек четири дана након смрти Лазара – свима је дјеловало да је касно. Али онда се догодило чудо. Зато – чак и кад се чини да је прекасно, да се све распало, запамти: Он никад не касни. Долази тачно кад треба.
Можда већ дуго чекаш на једну вијест. На позив. На олакшање. На крај неке борбе. Можда се питаш да ли те ико чује. Одговор је: да. Неко те чује. И не само то – неко већ ради на одговору. Само треба да отвориш врата. И кажеш:
""Боже, уђи. Ослободи ме. Чувај оне које волим. Не знам више како, али знам да ти знаш."
Подијели и пусти да љубав крене даље
Неки људи вјерују да ову молитву треба подијелити са пет особа којима вјерујеш. Не због магије – већ због љубави. Јер ако ти је донијела мир, можда ће и другоме. А ако је чудо већ на путу – зашто га не подијелити?
Зато застани. Прочитај је још једном. И подијели је. Са пријатељем, са сестром, са неким коме не знаш како да помогнеш, али би волио. И онда… гледај шта Он може.
Не мораш све да знаш. Не мораш све да разумијеш. Довољно је да вјерујеш. И да кажеш – Амин.
.webp)
