Први мај се слави као међународни празник радничког покрета у знак сјећања на стотине хиљада америчких радника који су на овај дан 1886. изашли на улице Чикага захтјевајући осмочасовно радно вријеме.
Послије три дана протеста, 3. маја дошло је до обрачуна са полицијом када су погинула четири синдикалца. Побјеснили због злочина полиције, група анархиста, предвођена Августом Спајсом и Албертом Парсонсом, позвала је раднике да се и сами наоружају и наставе протесте.
Сљедећег дана, особа чији идентитет никад није утврђен (вјерује се да је у питању полицијски агент-провокатор) бацила је бомбу која је убила 7 и ранила велики број полицајаца. Градске и државне власти похапсиле су осам анархиста, укључујући Парсонса и Спајса, оптужиле их за убиство и осудиле на смрт.
Док је Парсонова погребна поворка пролазила градом, око 250.000 људи постројило се дуж улица Чикага како би одали пошту и изразили своју солидарност са неправедно погубљеним радницима.
На Првом конгресу 2. Интернационале, одржаном 1889. године, одлучено је да 1. мај постане заједнички празник свих радника свијета. За раднике и синдикалисте широм планете, он представља дан солидарности и борбе за боље услове рада која се и данас води.
Обиљежавање 1. маја протесним скуповима и тражењем права за раднике у Србији је почело недуго пошто је овај дан проглашен Празником радника. Већ 1893. године синдикалци су почели своја окупљања на овај дан о чему свједоче и неке сачуване фотографије из овог периода.
Ипак, свој пуни сјај Празник рада на овим просторима доживљава тек са доласком комунистичких власти када он постаје један од централних државних празника.
Одржаване су велике војне параде, прво на Теразијама, а затим на платоу испред некадашње Савезне скупштине и данашњем Булевару краља Александра. Све је протицало у знаку петокраке, српа и чекића, тробојке друга Тита и његових другова.
У том периоду Празник рада, иронично, постаје нерадни дан. Устаљују се уранци уз логорске ватре (који су у неким крајевима раније одржавани 6. маја, на Ђурђевдан), организују се одласци у природу, а 1. мај почиње да подразумијева велике прославе уз пиће и много роштиља.
Они мало старији ће вам данас рећи да је то био најсрећнији породични празник и да су му се искрено радовали. Обнављала се гардероба, куповали су се поклони, одлазило на представе и приредбе.
(Историјски забавник)
.webp)
