Патријарх Павле рођен је 1914. године као Гојко Стојчевић у славонском селу Кућанци код Доњег Михољца и веома рано је остао без родитеља. Имао је само три године када је бригу о њему преузела тетка, пошто му је отац умро од туберкулозе, од које је оболио у Америци.
Убрзо је остао и без мајке, која је преминула рађајући дијете новом супругу.
Нижу гимназију завршио је у Тузли, а вишу у Београду, након чега је уписао богословији у Сарајеву, а потом и Богословски факултет у Београду. Занимљиво је да је упоредо студирао и медицину, али је стигао само до друге године… Као малом није му баш вјеронаука добро ишла, за разлику од математике и физике, али је породица веома утицала на њега, па је одлучио да треба да студира богословију.
Фотографија патријарха као студента
Ретуширана фотографија са ликом патријарха, док је још био млади студент Богословског факултета, тридесетих година прошлог вијека, прави је раритет.
Послије периода искушеништва замонашен је у манастиру Благовјештење 1948. године и добио име Павле, а до 1955. у вријеме борбе комуниста против цркве провео је у манастиру Рача. Потом је отишао у Атину на постдипломске студије. Тамо је био до 1957. када је изабран за епископа рашко-призренског. Као архијереј на Косову и Метохији провео је више од три деценије, и заједно је са народом трпио нападе и увреде.
У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, гдје је повремено држао и предавања из црквеног пјевања и црквенословенског језика. И поред бројних обавеза увијек је нашао начин да се додатно упосли. Кажу да је обављао и столарске, лимарске, електричарске, књиговезачке послове…
Стално је био у покрету, како би обилазио и служио у свим мјестима своје епархије. Углавном је свуда ишао пјешке, од Пећи до манастира Пећке патријаршије, од Приштине до манастира Грачанице. Гдје није могао пјешке ишао је аутобусом јер епархија није имала ауто. Тек касније, епархија је имала један вартбург.
Патријарх је готово сваког љета одлазио у манастир гдје се замонашио.– Појављивао се око љетњих Врачева, два дана по Петровдану, с посебном енергијом коју је преносио на друге. Држао је литургије, проповеди и бесједе, а послије тога поправљао фасунге и дихтунге по манастиру – рекао је својевремено за Политику архимандрит Георгије Добросављевић, који је био игуман Благовештења више од пола вијека.
Да би дошао до манастира, са народом је стрпљиво чекао аутобус. Георгије, који је веома поштовао Павла радо је препричавао заједничке анегдоте, а међу њима и ону да је Павле сам себи ушивао дугмад и пенџетирао ципеле које би по 15 година.
Сахрани присуствовало 600.000 људи
Патријарх Павле преминуо је 2009. године, а у нестварној тишини на вјечни починак испратило га је најмање 600.000 људи. Стотине хиљада пратило је ковчег од Саборне цркве у Београду до платоа испред Храма Светог Саве гдје је на десетине хиљада људи чекало поворку. Људи су стајали на тротоарима све до до манастира Светог архангела Михајла у Раковици, гдје је патријарх и сахрањен.
На сахрану су дошли и млади и стари из читаве Србије, БиХ, Црне Горе и других држава региона и света. По препоруци Светог архијерејског синода и жељи патријарха Павла, скоро сви дошли су без цвијећа у рукама и многи су, умјесто вијенаца, оставили прилог за наставак изградње Храма на Врачару.
У отвореном бијелом возилу ковчег је након опела из Храма, у спорој вожњи, превезен до манастира Раковица. Поред пута, један до другог Београђани су стајали у тишини да испрате патријарха на вјечни починак пише Телеграф.
