U Lijevču poznatiji pod nadimkom Džigi, pravi je div među stativama, ali i mirne naravi.

I dok većina ljudi razmišlja koje patike i cipele da izabere, ovaj Gradiščanin nema mnogo izbora, pa obuću najčešće nabavlja iz Amerike.

Kaže za “Glas Srpske” da se navikao, da ne bira, ipak, uz pomoć prijatelja uspijeva da za sebe nađe adekvatnu obuću.

Sa pravom, s obzirom na veličinu stopala, za njega kažu da čvrsto stoji na zemlji.

- Nosim 50 i po ili 51 broj patika i cipela i prava je lutrija naći sve to na našem prostoru. Za obuću je posebno teško, kopačke dobijem iz Amerike jer ih nema nigdje bliže. Pokušavao sam preko poznanika da nađem i u evropskim zemljama, ali sve preko 48 skoro da je nemoguće naći – rekao je Stijaković.

Rodbina, komšije i prijatelji navikli su na gabarite popularnog Džigija. Ipak, čuđenje ne prestaje ni danas kada ode u neko mjesto gdje ga ne poznaju. Nije rijedak slučaj da se ljudi sa njim fotografišu ili traže pojašnjenje za ovakve fizičke predispozicije.

Ljudi, posebno oni koji su sa strane, čude se kad me vide kolika imam stopala i ruke. Ipak, društvo je naviklo na mene, tako da im je sve normalno postalo. Bezbroj je šaljivih komentara, jer ne spadam u kategoriju običnih, bar kad su stopala i ruke u pitanju. Ipak, ja sam samo običan čovjek, kao i svi mi, ali, eto, po ovome se izdvajam od drugih – kazao je Stijaković.

Prema njegovim riječima, muku muči da nađe rukavice koje bi mu bile taman, jer brani za lokalni Fudbalski klub “Torpedo” iz Cerovljana. To mu polazi za rukom, ali one su potrošna roba, tako da često brani i u znatno manjim.

- Nikad nisam mjerio prste, ali pošto sam golman, najveći problem od svega je naći rukavice, tako da smo prinuđeni da ih šijemo. Uz to, kada se poderu, ponekad branim i u rukavicama koje su mi tek do pola ruke jer nemam drugu opciju. Prosto, nemoguće je to sve naći – kaže Stijaković i dodaje da mu je lakše “pokriti” gol i odbraniti protivnički udarac nego protivničkim golmanima.

I na poslu, u jednoj lokalnoj tapetariji, velike šake za njega su samo prednost. Tako godinama, isključivo od deset prstiju i u privatnim firmama, pošteno zarađuje svoju koru hljeba.

- Kolege me ne mogu pratiti, jer imaju manje šake, to su većinom mlađi momci, ali dobra je ekipa u firmi u kojoj radim punih 14 godina, što me raduje. Prednosti ovih mojih gabarita su svakako što sam fizički jači od većine ljudi s kojima se družim. Imao sam malo teži život dok sam bio mlađi, radio sam fizičke poslove, na građevini, ali dobro. Možda su mi se i od toga prsti malo povećali – dodao je Stijaković.

Fudbal je od malih nogu za njega ljubav koja je neraskidiva i danas. To je strast koju je, prema njegovim riječima, teško opisati, a nije bilo teško ni da mu nađu poziciju. Jednostavno, predodređen je da bude među stativama.

- Mnogi golmani jedva i sa dvije ruke sastave stativu. Malo mi nedostaje sa strane da sastavim stativu ili prečku kada sam na golu. U šali mi kažu i da mi fudbalska lopta dođe kao rukometna. Zbog toga ne smijem ni da pravim kikseve na golu – apostrofira Stijaković.

Najinteresantnije je samo pozdravljanje, kako prije utakmice, tako i kada je običan dan ili neka fešta u pitanju.

- I kada se rukujem s nekim, bude interesantno. Nisam se nikada rukovao s nekim ko ima veću šaku od mene, a s druge strane, ljudi ostanu začuđeni na samom početku, jer se iznenade i malo ostanu zatečeni – kazao je Stijaković.

Sve što se nađe u rukama džina iz Cerovljana minijaturno je. Tako velika flaša piva jedva i da se vidi, kao i lopta koja, kada je poklopi sa obje ruke, postaje nevidljiva.

Svako malo mjesto krije svog heroja, Cerovljani nadomak Gradiške imaju svog Džigija.

Anegdote

Stijaković naglašava da je bezbroj anegdota, te da su one iz kafane ipak najupečatljivije.

- Kada sam sa ekipom na piću, ljudi vide da sam korpulentan čovjek i hoće da “obaramo” ruke. I tri puta sam jednog čovjeka odbijao, četvrti put insistira da “obaramo” po 50 evra. I dobio sam tada, mada nisam pristalica tih nadmetanja. Moji gabariti su dar od Boga i s tim živim najnormalnije – dodao je Stijaković.