Празник Вазнесење Господње, у народу познат као Спасовдан, установљен је још од апостолских времена и увијек се светкује у четвртак, четрдесети дан по Васкрсу.
Спасовдан прати велики број обичаја, а многи су сачувани још од прехришћанских времена. Божанство Спас имало је улогу заштите и спасавања, те му се народ обраћа молитвом: "Свети Спасе, спаси душе наше!"
Спасовдан је био многобожачки дан празновања главног четвртка у години. Громовник Перун тукао је, по вјеровању, громовима и градом усјеве, а божанство Спас је, уз помоћ житног класа у руци, спасавао усјеве од туче.
За Спасовдан се обавезно клало јагње, а у Босни су приређиване "спасовнице", гозбе на врховима брда уз народно весеље.
У војвођанским селима ишла је по пољу око Спасовдана поворка, с крстом на челу, да би свештеник благословио усјеве. У Будви се у рано јутро одлазило на брдо Спас, гдје су младићи и дјевојке играли и пјевали, окићени вијенцима од цвијећа.
Прије Спасовдана (понегдје прије Ђурђевдана) није се пило млијеко од Нове године. На Спасовдан људи се брију, жене се не умивају и дјеца се не купају. Не спава се преко дана, да се не би дријемало преко године. Младићи и дјевојке гатају по цвијећу, кидајући му латице и говоре: "Воли ме – не воли ме!"
Вук је забиљежио да у Срему уочи Спасовдана виле ноћу откину врх "јасенку", зато "алосану" чељад носе те оставе ону ноћ под јасенком, ставивши поред болесника колач хљеба, једну чашу воде и једну чашу вина (као вечеру вили) и сутрадан копају под јасенком и шта нађу (црва, бубицу) дају болеснику да поједе или са водом попије. Алосани су они који су нагазили на нечисто мјесто, или су на нечистом мјесту заспали, или болују од узетости – све су то болести које изазивају невидљиве силе; као и умно обољели (који су задахнути нечистим духом).
Обичај одвођења душевно обољелих или узетих на ливаде на којима расте јасенак, одржао се и до данас у атару села Петријева код Смедерева. Јасенак је, иначе, биљка висока око 50 цм, а има лист сличан јасеновом. Цвјета у мају.
Вук је забиљежио да се у Јадру Спасовдан назива "Покрижак". У западној Босни Покрижак је духовски или спасовски четвртак, "чобанска слава", када чобани себи спремају свечани ручак и поливају се киселим млијеком.
Многе цркве су у Србији за вријеме владавине Обреновића посвећиване Спасовдану што је имало симболички смисао подизања националне свијести српског народа.
У Лапову се на Спасовдан излази на гробље рано, пред зору, и тада се не кука (нариче) за покојницима, наводи се у књизи "Српске славе".