Марија, Марко и Лука су ми највећи поклон у животу, највеће благо за које сам се борила и изборила иако су ми редом љекари у Бањалуци на почетку трудноће савјетовали да бар једно живо родим и да сама останем жива, те да од двоје дјеце, испоставиће се оба сина, дигнем руке, каже Марија Крупљанин из Бањалуке
Ни она а ни супруг нису имали срца да прекину живот за двоје дјеце, те је вјеровала како ће трудноћу изгурати до краја.
"Ни супруг ни ја нисмо имали срца да убијемо двоје дјеце, па шта нам бог да! И дао нам је све! И то захваљујући томе што смо дошли у Београд код проф. др Жељка Миковића, уз чију помоћ сам изнијела трудноћу", каже за Курир ова мајка.
Маја је са супругом Дамиром Селимановићем из Института за неонатологију у Београду извела кћеркицу Марију, с којом ће прославити и Нову годину. И Марко ће ускоро, а Луку, који је на рођењу имао 940 грама, још ће мало чекати.
"Лука је још на респиратору, на интензивној њези, али стабилно, и полако га припремају да га преведу у полуинтензивну. Марко, његов једнојајчани близанац, имао је 1.440 грама, а Марија, која је имала само свој простор у стомаку, била је највећа - 1.700 грама, те је прва и изашла кући", каже за Курир Маја, која се 18. новембра породила у ГАК "Народни фронт".
Успјела је Маја и мимо многих црних прогноза да изгура трудноћу. Али пут дотле био је посут сузама и великом борбом.
"Три године смо покушавали да имамо дјецу, па како се није дало отишли смо на вантјелесну оплодњу у Бањалуци, гдје и живимо. Успјела је из првог, враћена су ми два ембриона, те смо се надали да ћу родити близанце. Али један ембрион се подијелио и настали су једнојајчани близанци. Носила сам тројке! Радост, али и проблем", прича Маја.
Доктори јој говоре да неће моћи да изнесе сва три плода.
"Имам тромбофилију, а и да немам тако озбиљну болест, таква трудноћа, како су ми сви рекли, компликована је сама по себи. Код једнојајчаних близанаца може да се развије тзв. трансфузијски синдром, да један близанац, на примјер, живи на рачун другог или да један не добија уопште крв, а други добија превише. Говорили су ми и да могу да одумру оба плода и онда бих изгубила све троје, па добила сепсу и сама изгубила живот", наводи Маја.
Проф. др Жељко Миковић каже да случај какав је Мајин, када једнојајчани близанци дијеле постељицу, представља заиста ризичну трудноћу.
"Могуће су бројне компликације типичне за такву врсту трудноће. Иначе, то да два плода имају заједничку плаценту могуће је само у људском роду и знатно компликује трудноћу. Само по себи онемогућава и ембриоредукцију, којом би се у раној трудноћи те тројке превеле у двојке, гдје би свако имао своју плаценту. Једина могућност због те заједничке постељице је ембриоредукција оба плода, што Маја није хтјела да учини, а што јој ни сам нисам предложио јер сам видио колика је њена жеља да роди све троје. Видјело се на ултразвуку да бебе имају потенцијал да се роде. Одлучили смо да се боримо и успјели смо", каже за Курир проф. Миковић.
Била је девета недјеља трудноће када су јој савјетовали ембриоредукцију - да одстрани два плода и остави само један.
"Нисам имала срца да то урадим, па шта буде и са бебама и са мном. Не бих могла да живим с тим да практично убијем двоје дјеце. Супруг поготово, он је од првога дан славио што су тројке. Кад сам престала да плачем, концентрисала сам се на то како трудноћу да изнесем до краја. Од тада смо размишљали само позитивно, супруг је био огромна подршка".
Кад су сузе стале, кренула је Маја да чешља по интернету разне групе на мрежама на којима су жене дијелиле своја искуства и да, како каже, потражи некога стручнијег.
"Сазнала сам за професора Миковића у "Народном фронту", чак нисам ни знала да је директор те болнице. Одмах сам отишла у Београд. На првом прегледу је дуго ћутао, а на крају је само рекао: "Супер су ти ове бебице, сад треба да их родиш." Није било срећније особе од мене", вели Маја, која је тада била у 12. недјељи трудноће.
Изнајмили су стан у Београду и услиједиле су контроле, па и редовно лежање по неколико дана у "Фронту".
