Мучења, пребијања, изгладњавања - страшне тајне крију зидови злогласног логора „Силос“ у Хаџићима. Тамо је мучено више од 600 Срба, убијено је 24-оро недужних.
Ни 28 година није било довољно онима који су преживјели пакао да из сјећања избришу хладне зидове, јауке и муке. Винко Лале из логора је изашао са упола мањом тежином. Имао је каже среће, јер неки су умирали од глади тражећи макар корицу хљеба.
"Овдје су се ноћима јауци и крици чули. Људи у околним кућама нису могли спавати од тих крика. Било је језиво. Кажем, ја сам први који је преполовио своју тјелесну тежину само за два мјесеца у овом логору. Имао сам свега 48 килограма у то вријеме. Моја ћелија која је била ту, до улице, ми смо на 36 људи лежали на голом бетону без ишта", рекао је Винко Лале, преживјели логораш.
Страх и исчекивање били су свакодневица и Јанка Самоуковића. Свега се сјећа као да је јуче било.
"Ови зидови зграде која је некада служила као спремиште за жито. Бетонски зидови, бетонски под на којем су неки људи провели и четири године крију много тога. Али некако је најлакше описати да је ту владала огромна глад. Да је ту била нељудска хигијена. Да ми нисмо имали ве-це, већ нам је канта у ћошку била ве-це", рекао је Јанко Самоуковић.
Логораши су умирали од изгладњавања и батина. Жене су силоване, мучена су и дјеца. Најстарији логораш имао је 85 година. Ово је тек четврти пут да су преживјели и породице настрадалих добили дозволу да се окупе у Тарчину.
"Шта су криви ови људи што су на свом огњишту у својим кућама живјели мирно и достојанствено да би једног дана били покупљени и овдје мучени. Годинама и годинама. Нажалост, овај логор је затворен три мјесеца послије Дејтона и у овом логору је толико страдања било и силовања да је то један ужас, да је то један пораз цивилизације. Један суноврат сваког нормалног човјека", рекао је Анђелко Носовић, предсједник Савеза логораша Републике Српске.
Логор Силос основале су муслиманске власти у мају 1992 године, и имао је све елементе злогласног логора Аушвиц. У њему су током одбрамбено-отаџбинског рата углавном били цивили са подручја Тарчина и Пазарића. Многи који су мучили логораше, никада нису доведени пред лице правде.
