У образложењу приједлога закона о престанку важења Закона о Тужилаштву БиХ наводи се да је ова инстутуција основана наметнутом одлуком високог представника Педи Ешдауна, који се позвао на члан 5 Анекса 10 Дејтонског споразума у којем је прописано да он има надлежност/ауторитет за коначну интерпретацију/тумачење Споразума о цивилном спровођењу мирног рјешења /Анекс 10/ и став XI 2. Закључака Савјета за имплементацију мира које се састало у Бону 9. и 10. децембра 1997. године и у којем је Савјет поздравио намјеру високог представника да искористи свој коначни ауторитет у земљи у погледу тумачења Споразума о цивилном спровођењу мирног рјешења.

У образложењу приједлога закона о престанку важења Закона о Суду БиХ наглашава се да је ова институција основана наметнутом одлуком високог представника Волфганга Петрича, који се, такође, позвао на исте акте као и Ешдаун.

Из свега произилази да су високи представници противправно на основу Анекса 10 и такозваних Бонских овлашћења основали институцију на нивоу БиХ, односно Тужилаштво и Суд БиХ.

- Нити Анексом 10 нити такозваним Бонским овлашћењима није предвиђено право високог представника да преузима улогу законодавца и уставотворца, те да оснива институције како на нивоу БиХ, тако и на ентитетском ниво. Чланом 5 Анекса 10 дефинисано је да високи представник има ауторитет за коначну интерпретацију Споразума о цивилном спровођењу мирног рјешења /Анекс 10/, односно да он има овлаштење да тумачи само Анекс 10 Дејтонског споразума, а не цијели Дејтонски споразум - наглашава се у образложењу.

У закључцима са конференције у Бону садржано је да Савјет за имплементацију мира поздравља намјеру високог представника да користи своје овлашћење коначног тумача Споразума о цивилном спровођењу мирног рјешења да би олакшао рјешење потешкоћа доношењем обавезујућих одлука када то сматра нужним, о сљедећим питањима: вријеме, мјесто и предсједавање састанцима заједничких институција, привремене мјере које ступају на снагу када стране не могу доћи до споразума и које остају на снази док Предсједништво или Савјет министара не усвоји одлуке у складу са провођењем Мировног споразума у погледу тог питања и друге мјере које ће обезбиједити провођење Мировног споразума у цијелој БиХ и њеним ентитетима, као и вођење заједничких институција.

Савјет је закључцима само "поздравио намјеру високог представника" да користи свој коначни ауторитет на терену за тумачење Споразума о цивилном спровођењу мировног рјешења како би се олакшало рјешавање потешкоћа доношењем одлука, када он сматра за неопходно у горенаведеним питањима, а нема упориште у међународном праву, нити је предвиђено Дејтонским споразумом, те не може креативно тумачити нити дописивати међународни уговор и сходно томе ни давати никаква овлашћења према правном принципу - Nemo plus juris ad alium transfere potest kvam ipse habet /Nemo plus iuris ad alium transferre potest quam ipse habet/ - Нико не може на другог пренијети више права, него што сам има, наводи се у образложењу.

Такође, додаје се, Бонски закључци нису закључци, већ се у правном погледу ради о уговору који су 1997. године између себе у писаном облику заклучили САД, Канада, Велика Британија, СР Немачка, Француска, Турска, Јапан и друге државе, правно неосновано се назвавши тзв. савјетом за примјену мира у БиХ, упркос томе што постојање таквог тијела није дозвољено ниједним извором међународног права.

Једноставно речено, у случају "Бонских закључака" ријеч је о противправном уговору о колонијалном управљању од стране тих држава над БиХ и досњедно тој чињеници, која је правно необорива пред сваким судом, те државе нису имале право да ишта напеђyјy БиХ, чланици УН, нити да било кога трећег, па ни појединца званог високи представник у БиХ, овлашћују да може било шта наметати као правни акт у БиХ, а камоли као устав или закон.

Другим ријечима, оне су тада, као и прије и послије тога, све до данас, имале правну обавезу да, када закључују међусобни уговор, без обзира што га правно неосновано зову "Бонским закључцима", поштују суверенитет БиХ и да се уздрже од било каквог мијешања у послове који по својој суштини спадају у унутрашњу надлежност БиХ.

- САД, Велика Британија и остале наведене државе су тада закључиле међусобни уговор и у њему уговориле, супротно наведеној императивној норми општег међународног права, да ОХР једној сувереној држави може да намеће своје одлуке и мјере, што је ОХР након тога и чинио. Тим уговором из Бона 1997. године за ОХР нису биле уговорене ријечи закон, односно уставни амандман, да и то ОХР може наметати, нити је уговорено да одлуке и мјере ОХР-а имају законску и уставну снагу. Али, чињеница је да је ОХР наметао своје уставне амандмане и законе те се и за њих сваки пут позивао на "Бонски уговор", такозване закључке - истиче се у образложењу.

У тексту се додаје да је БиХ једина надлежна да само она, њене надлежне институције, суверено правно уређују свако унутрашње питање, и да у том правцу доносе свој устав, законе и друге правне акте, а Тужилаштво и Суд БиХ основани су одлукама високих представника који нису имали законска нити било која друга овлаштења да оснивају институције у БиХ.

- На овај начин високи представници су прекорачили своја овлашћења која су им дата у Анексу 10, те прекршили Устав БиХ у којем је јасно дефинисано да све функције и овлашћења која овим уставом нису изричито додијељена институцијама БиХ припадаће ентитетима /Члан 3. Устава/. Сходно одредбама Устава БиХ, јасно произилази да све функције и овлаштења која не припадају инситуцијама БиХ припадају Републици Српској и Федерацији БиХ - наводи се у образложењу.

С обзиром да је Уставом таксативно наведено шта је у надлежности установа БиХ, Републици Српској и Федерацији БиХ припадају све оне надлежности које нису наведене у Уставу", истиче се у образложењу и наглашава да су ови приједлози закона о престанку важења закона о Суду и о Тужилатштву БиХ засновани на принципима: уставности, правне сигурности и начелу права на једнакост грађана пред законом.

Пратите нас и путем Вибера