Професор Ненад Кецмановић поручио је да је реафирмација "Патриотске лиге" ваљда припрема младе генерације Бошњака за "друго полувријеме рата" у ком ће "Бошњаци преокренути резултат и коначно побиједити и ослободити "привремено окупиране територије Републике Српске и Херцег-Босне".
Кецмановић је у изјави за Срну указао на то да се окупљају и ветерани "Зелених беретки" и нуде своје ратничко искуство бошњачким члановима Предсједништва БиХ.
У осврту на недавну промоцију књиге "Патриотска лига у рађању чуда босанског отпора" у Травнику, он је упитао коме или чему се "опирало то босанско чудо" које је, према свједочењу самог Алије Изетбеговића, формирано још у прољеће 1991. године на састанку врха СДА у подруму Дома милиције у Сарајеву, дакле годину дана прије почетка рата.
"Била је то војна фракција странке, илегална оружана формација која се спремала за рат, а поред ње муслимани су формирали још двије паравојне формације `Зелене беретке` и `Босна`. Све три, као и муслиманска Територијална одбрана, сакриле су се под плашт (такозване) Армије БиХ у којој практично није било ни Хрвата ни Срба. Први су формирали ХВО, а други се дуго уздали у заштиту ЈНА", навео је Кецмановић.
Према његовим ријечима, муслимани/Бошњаци су пружили "отпор" у рату који је СДА, уз подршку САД, сама политички изазвала одржавањем референдума против воље српског народа изражене на плебисциту у новембру 1991. године.
"Мислим на онај судбоносни разговор Цимерман-Изетбеговић, након кога је овај повукао потпис са Кутиљеровог плана", рекао је Кецмановић.
Он је подсјетио да су прве жртве грађанског рата у Сарајеву били српски сват Никола Гардовић пред Старим православном црквом на Башчаршији, професор Милутин Најдановић кога су масакрирали поред Стадиона Кошево, као и да је осам официра ЈНА стрељано у Великом парку у центру града.
Он је нагласио да оно што су чиниле паравојне муслиманске формације није био ни "босански" нити "отпор".
"Босански не, јер у `Патриотској лиги` није било ни Срба нити Хрвата сем у симболичном броју, па је то могао да буде само муслимански отпор. Али не ни `отпор` јер је свака национална страна успоставила власт на територијама на којима је представљала већину - муслимани једнако као и Срби и Хрвати", рекао је професор Кецмановић.
Према његовим ријечима, знало се и прије рата да је западна Херцеговина била углавном хрватска, Цазинска крајина муслиманска, Семберија српска и тако даље.
"Градови су имали национално измијешано становништво, али са доминацијом једне нације. Зато су Сарајево и Тузла припали Бошњацима, Бањалука Србима, а Мостар је подијељен зато што број Муслимана и Хрвата у проценат био исти и то је дошло да изражаја и на првим слободним изборима `90.", рекао је он.
Кецмановић је указао да су најгоре прошли они који су "живјели на погрешном мјесту".
"Тешко им је било и да остану и да оду и да се врате. Е сад, Бошњацима не смета што у Сарајеву и Мостару готово да више нема Срба, али им смета што БиХ није унитарна, без ентитета и кантона, па да они као већина доминирају у цијелој земљи. Они све што није под њиховом контролом називају привремено окупираном територијом . Њихов `отпор` да и Срби и Хрвати као конститутивни народи имају право на парче БиХ код њих изазива `отпор` и то је, рационално гледајући, заиста `чуд(н)о`", рекао је он.
Кецмановић је додао да ни Република Српска ни заједница општина са хрватском већином баш никад не показују било какве територијалне претензије на бошњачке кантоне, а да се из Кантона Сарајево стално говори о томе како је Дејтонски споразум, који су и сами потписали "лудачка кошуља за Бошњаке", да су Срби четници, Хрвати – усташе, а они добри Бошњани.
Кецмановић је нагласио да Војска Републике Српске (ВРС) није била та која је заробљеним војницима сабљом одсијецала главе код Возуће и над јамом Казани изнад Сарајева, али да су Бошњаци ти који су "жртве".
"То је био специјалитет /такозване/ Армије БиХ што ће рећи `Патриотске лиге` и `Зелених беретки` , преузет од Ал каиде, ИСИЛ-а и других формација исламског тероризма. Ипак, тако стечени морални капитал жртве Бошњаци су задржали и послије рата и данас играју на ту карту", рекао је Кецмановић.
Он је нагласио да они као мантру понављају "агресија", "масовни злочини", "геноцид", "етничко чишћење" на другој страни, а на њиховој су само жртве.
"Хашки трибунал је имао циљ да то правосудно верификује, а они на основу те мистификације и даље траже признање, извињење, обештећење, заштиту. Зато је можда и за њих најсрећније рјешење оно Додиково мирно раздруживање да би се окренули себи без омражених комшија и омиљених странаца и пресабрали се шта заправо хоће. Или пак наставили да уживају у `чуду босанског отпора који их довео до пораза`", закључио је Кецмановић.
