Тенисер из БиХ Дамир Џумхур је у тексту за АТП открио све детаље из своје каријере.
Ријеч је о емотивној исповијести у којој тенисер из Босне и Херцеговине открио све кроз шта је прошао посљедњих година – од спортских изазова, повреда и падова, до тренутака када је размишљао о одустајању.
Текст преносимо у цјелости.
"Период послије Ролан Гароса 2022. године је вјероватно био најгори у мом животу. Да нисам био млад и иначе здрав, не знам да ли бих преживио.
Све је почело након што сам изгубио меч првог кола квалификација од Фернанда Вердаска у Паризу. Имао сам огромне болове у стомаку и након што сам контактирао љекара, отишао сам у болницу. Дијагностиковали су ми акутни панкреатитис и брзо су ме пребацили на одјељење интензивне његе, гдје сам остао шест дана.
Дани су били дуги, посебно на почетку. Бол ме је једноставно убијао, тако да нисам могао да спавам осим ако ми нису дали јаке лијекове. Ноћи су биле веома дуге и чинило се као да вријеме не пролази.
Љекари никада нису открили како сам се разболио. Све се догодило изненада. Рекли су ми да су шансе за тако нешто веома мале за некога ко је млад, здраво се храни и не пије много.
Провео сам 30 дана у француској болници без породице, а тенис ми није ни био на памети. Мој син Лука рођен је претходног октобра, и умјесто да уживам у животу са њим, био сам у болничком кревету у другој земљи, не знајући каква ме будућност чека.
Тражио сам да ме пребаце у Београд јер сам тамо нашао веома доброг љекара и желио сам да будем ближи породици. Љекари у Паризу су били против тога јер су ми рекли да нисам баш у форми да идем било гдје. Нисам разумио колико је моја ситуација озбиљна.
Ти љекари су људи који су ми спасили живот — не могу им одати довољно признања за то. Али у тим тешким тренуцима много тога вам пролази кроз главу и очајнички желите да будете са онима које волите. Мој преовлађујући осјећај је била потреба да будем код куће.
Пребацили су ме у Београд, гдје сам био у болници још двије и по недјеље. Али ипак сам успио да доживим један од најљепших тренутака у свом животу, а то је био поновни сусрет са сином. Дозволили су ми посјете када су ме извели са интензивне његе и док је најсрећнији тренутак у мом животу био када се Лука родио, други је био када сам га видио у тој болници.
Дјеца су посебна и дају вам енергију коју нико други не може. Један од разлога зашто се и даље такмичим је тај што имам некога за кога ћу се борити и о коме увијек размишљам, чак и када није са мном на турнирима. Увијек га имам у глави и то је најбоља ствар коју мислим да неко може добити.
Послије више од 20 дана, отпуштен сам из болнице и тада је почео опоравак. За љекаре, успио сам да се опоравим прилично брзо. Али за мене је то било веома споро. Изгубио сам 11 килограма и када сам изашао имао сам само 55.
У том тренутку нисам размишљао о тенису и нисам знао како ћу се вратити. Нисам чак ни знао да ли ћу се уопште вратити. Тенисери су толико навикли да буду фокусирани на своје игре и резултате, али ја сам био срећан што сам жив.
Када сам почео да се осјећам боље и када сам вратио мало килограма, пала ми је на памет помисао да би било лијепо да поново почнем да тренирам и такмичим се. То ми је једноставно у крви - волим да се такмичим и да чиним све што могу да побиједим.
Играм добар тенис, задовољан сам како то изгледа и физички сам спреман. Лудо је видјети шампионе попут Новака Ђоковића, Гаела Монфиса и Стена Вавринке како и даље играју у овој тим годинама на тако високом нивоу. То ме мотивише као 33-годишњака и даје ми наду да могу и сам да наставим.
Раније ове сезоне, стигао сам до трећег кола Ролан Гароса и освојио сет против каснијег шампиона Карлоса Алкараза у мечу у вечерњем термину. То је невјероватна успомена за мене, једна од мојих омиљених из тениса. Никада у животу нисам доживио такву атмосферу као те вечери на терену Филип Шатрије.
Изгубио сам меч, али сам осјетио посебне емоције такмичећи се на тако незаборавној сцени против једног од најбољих играча на свијету, који ће вјероватно бити један од најбољих играча у историји. Он има план А, Б, Ц и Д, и вјероватно цијелу азбуку планова које може да одигра. Он је један од најбржих играча и има толико варијација у својој игри да може да их изведе на највишем нивоу.
Најважније је да сам уопште овдје. Када сам био у болници, нисам размишљао о тенису. Сада сам у позицији да поново играм на највећим турнирима против најбољих противника.
Прије три године сам умало умро. Сада могу да радим оно што волим".
