Немања Ђукић, проф.др Факултета политичких наука у Бањалуци, озбиљно се бави и бодибилдингом што је мора се признати прилично неуобичајено за људе његовог примарног позива.
Ванредни професор Факултета политичких наука Универзитета у Бањалуци, Немања Ђукић, аутор је бројних научних радова из области социологије, теорије културе, социолошко-политичке теорије и феноменологије савременог друштва.
Али и човјек који се најозбиљније бави бодибилдингом, за којег је у интервјуу за МОНДО истакао да је дефинитивно најзахтјевнији од свих других с обзиром на знање, труд, улагање и концентрацију која је неопходна да би само учествовало на такмичењу, а камоли освајале титуле.
Обично се бодибилдингом баве млади људи, па онда након што изграде и исклешу своје тијело, попут вјероватно најпознатијег бодибилдера свијета Арнолда Шварценегера, пронађу праву вокацију.
Код Ђукића је процес ишао потпуно обрнуто - најприје је постао доктор наука и професор, а тек онда у позној младости, да не кажемо "средњим" годинама, постао бодибилдер.
"Сигурно да има више мотива. Као дијете сам увијек нешто тренирао - џудо, бокс, фудбал, а онда је дошао рат, а потом због сплета околности - од лоше материјалне ситуације, историјских околности и слично, нисам успио да се посветим спорту како сам желио. Такође нисам успијевао да осигурам континуитет који је јако важан за озбиљније бављење овим спортом. Водио сам се и филозофском идејом (старих Грка. прим.аут) равнотеже духа и тијела, а десило се да сам због егзистенције најприје морао да се школујем - факултет, магистериј и докторат, а онда се отворио простор да се мало бавим собом. То је било негдје 2015. године, ћерка је мало одскочила, па сам могао да се посветим и од тада сам до данас константан у бодибилдингу. Истина је да обично млади људи крену да се баве овим, а код мене је било обрнуто, што се испоставило као јако добро. Природно је да будете млади и лијепи са 20-ак година, а око 40. године то постане доста теже. Чак и уколико бих из неке нулте позиције кретао поново, овако бих то испланирао", рекао је Ђукић на почетку разговора за наш портал.
Према његовим ријечима, за три-четири године тренинга у бодибилдингу дође се у неки анатомски максимум властитог тијела.
"Тада сам открио нема ништа ново, а по природи ми је интелектуална компонента изузетно важна. Хтио сам да разумијем о чему се ту заиста ради јер код нас постоји стереотип да су бодибилдери сирови људи, али то је примијењена медицина. Бодибилдинг је суштински тежи него медицински факултет. Наравно, ту је биомеханика, рад у теретани који кроз мишићни стимуланс треба да изазове неку биохемијску реакцију и кључна ствар је биохемијско управљање, које се врши кроз храну, суплементацију, одмор и у каснијој фази кроз, како се колоквијално каже, хемију. У овом спорту сваки унос хране изазива одређену хормоналну реакцију, то је веома сложен систем који захтијева много примијењеног знања из медицине. У једном тренутку сам схватио да немам напретка око форме и знања, покушавао сам пронаћи неке едукације, нисам успио па сам одлучио да одем на такмичење".
Иако је огроман успјех проћи припреме и доспјети на само такмичење, Ђукић је успио и да освоји прво мјесто на посљедњем надметању у Будимпешти.
"Спремао сам се најприје за државно првенство Босне и Херцеговине, које је пропало због пандемије корона вируса, касније сам упознао предсједника ИБФФ-а за БиХ Аднана Алагића, који ми је понудио да се такмичим и већ на првом наступу на Европском првенству у Мађарској сам освојио четврто мјесто. Потом сам се мало опустио пред Балканско првенство, гдје је била много већа конкуренција и освојио сам осму позицију. И онда сам опет кренуо да се озбиљно спремам, изишао сам на тзв. Предатор класик у ИБФФ-у у Мађарску и 'убодем' прво мјесто. Побиједио сам актуелног европског шампиона", додао је Ђукић.
Бањалучки професор се потом дотакао и античке Грчке, која је колијевка наше цивилизације, па самим тим и спорта.
"У античкој Грчкој се знало шта је то спорт - активност којом се славило божанско поријекло, то је теолошки термин и зато су се ратови, као потпуно бесмислене активности, заустављали приликом Олимпијаде. Данас ми не знамо шта је спорт, а шта је игра. Бодибилдинг је израстао из атлетике, односно атлетске гимнастике, па се тако и звао у периоду комунистичке Југославије са Петром Челиком. Дјелимично и због идеолошким разлога, а дјелимично и због недостатка појмовне развијености. Али атлетика је све и фудбал, кошарка, игра, спорт..."
