У јеку највеће славе, пјевачица Весна Змијанац пролазила је кроз најтеже тренутке у животу. У својој аутобиографији "Кад замиришу јорговани" својевремено је описала бол који је доживјела због губитка два сина, оба пута у седмом мјесецу трудноће.
"Било ми је, наиме, суђено да у време моје највеће славе спознам и највеће духовне муке, да велику радост због великог успеха потиснем и исто толиком (још и већом, заправо!) жалошћу, да кроз лако подношљиву, малу и краткотрајну физичку патњу тела спознам и онај огромни, једва издрживи и вечно присутан бол, бол који губитак детета оставља у родитељу", описала је Весна.
"Наше прво дете, сина, Влада Јовановић и ја изгубили смо 1986. године, када сам била у седмом месецу трудноће. Спонтани побачај се догодио у паузи концерта у Младеновцу. И не замерите ми што ту сцену (порођаја који је изненада и превремено отпочео и фактички се догађао у гардероби иза бине хале у Младеновцу, а трајао је и у току пута до Београда, па и неколико минута у болници) не могу да опишем чак ни данас, када је прилично времена протекло."
"Јер, то је један од оних болова који још увек боли, празнина која још увек зјапи истом тамом, и кад год се тога сетим (а сећам се врло често), увек ми се утроба згрчи, увек ми се згути у грлу и увек себе казним питањем (на које још од онда слутим одговор) – да ли сам и колико сам ја (начином свог живота, пре свега) крива за то што се догодило?", навела је пјевачица.
Потом је открила како се осјећала.
"У првих неколико недеља након тога, док је бол због губитка био још свеж, желела сам да и ја нестанем, да ме нема. Кривила сам себе, не тражећи ниједну олакшавајућу околност, и при том сам самој себи смишљала такве патње и муке као казну, да сам, можда, у једном тренутку и прешла ону границу која раздваја свесно сагледавање чињеница од умишљених, помало и болесних, у сваком случају погрешних (и грешних!) закључака", написала је певачица.
Она је након трагичног догађаја смогла снаге да настави даље, не слутећи да је поново чека исти сценарио.
"Но, живот је текао даље. Посао је тражио своје. Поново су заказивана гостовања отказана због моје несрећом прекинуте трудноће, а ја сам се свему томе предала са још већим жаром, у још бржем (готово бесомучном) темпу – желећи, ваљда, да бежањем у рад, у напрезања и умор, заборавим и ту неизлечиву рану на души (она телесна, наравно, није ни вредна помена). Нисам ни слутила да ме, на несрећу, исто то – и још теже и горе јер је поновљено и у врло кратком временском размаку – чека већ непуну годину касније. Владино и моје друго несуђено дете, такође син, и такође у седмом месецу трудноће, изгубила сам под приближно истим околностима 1987. године", написала је Весна.
"Питала сам се и онда, и још увијек се понекад запитам – чиме сам заслужила да ми се догоди то што ми се догодило? Збрајала сам (и још увијек их збрајам) све моје грешке и грехове, сва моја вољна и невољна непочинства, све моје бесове и посебно изражене мане, све оне ружне помисли које сам о некоме или нечему имала, све оно не баш похвално што сам и себи и другима учинила, све оно лепо и добро што нисам ни себи ни другима учинила (а могла сам или сам морала), све оне тренутке у којима сам некога (па макар и нехотице) овим или оним, што сам рекла или урадила, повредила – и тражила у свему томе корене и разлоге такве и толике казне која ми је досуђена", искрена је била Змијанчева у својој аутобиографији.
Послије велике туге за Весну је услиједила највећа срећа – у октобру 1989. године на свет је донијела кћерку Николију. Цијелу трудноћу је прележала на једној загребачкој клиници.
Насљедница је кренула стопама своје мајке, а подарила јој је и двије унуке, Реу и Хану.
(Курир/ Еxпресс)
