Хрватска књижевница Ведрана Рудан већ дуже вријеме се бори са опаком болешћу, а сада је подијелила нови текст на свом блогу.
Ведрана Рудан је на свом блогу писала о жени која је дозивала мајку у болесничкој соби на онкологији.
Блог Ведране Рудан преносимо у цјелости:
"Из дубоког сна, спавала сам у болничком кревету, требала га је изазвати таблета која ће ме сигурно олешити, пробудили су ме женски крици, мама... Надала сам се да је ноћна мора, није била. Жена је умирући зазивала мајку. Набила сам слушалице на уши и чула како Јасна Злокић пјева, ја сам скитница, не држи ме мјесто... Моја најдража пјесма иако никад више нећу скитати.
Касније су ми сестре рекле да није умирала, само јој је било 'јако тешко'. Старија жена.
Направила сам анкету међу сестрама које годинама раде на онкологији. 'Кога пацијенти кад им је тешко, најчешће зазивају?' 'Мајку, рјеђе бога. Ма, углавном мајку.' 'Тату никад.' 'Никад.'
Вратило ме то у прошлост. Била сам у четрдесетима кад ме мајка кренула називати. Готово сваки дан. Њени су ми позиви бескрајно ишли на живце. 'Зато се не јављаш?' 'Мама, чуле смо се јуче.' 'Нисмо се чуле данима, никад не зовеш, ја увијек морам тебе звати...' 'Не мораш ме звати...' 'Кад те не чујем мислим да ти се нешто догодило?' 'Што ми се може догодити? Радим к'о коњ, кад дођем дома, дјеца, муж, не разумијеш модеран живот.'
'Стара сам, желим ти чути глас. Данас опет имам проблема са столицом...'
О, не, о, не, о, не 'Морам прекинути, шеф ме зове, јавићу ти се касније.'
'Нећеш.' И нисам.
Разумијем, све вас разумијем. Мајка увијек назове у невријеме. Екипа цура чека пред зградом, крећете у Трст, зове мама и пита како сте и зашто се не јављате. Колутате очима гледајући према зиду. 'Мама, зуб ме растура, имам заказано, журим...' 'Увијек журиш кад ме чујеш...' 'Треба ли ти нешто?' 'Треба ми твој глас...' 'Мама, назваћу те вечерас.' 'Добро и јави ми што је зубар рекао, можда имаш гранулом, то може бити опасно за срце...' 'Да, да...' Прекидате везу, трпате мобилни у торбицу, јурите низ степенице. 'Опет касниш', говори Јадранка. 'Мама.' Четири уздаха истовремено.
Лили цвили пред вратима, држите поводац у руци и навлачите на себе јакну. На екрану мобилног 'Стара'. Не укључујете моб, изводите Лили која весело маше репом, скидате јој поводац, скаче с осталим псима, па скреће у грм. Који ужитак гледати вашу можда највећу љубав како се олакшава. Моб опет звони. Не гледате ко зове. Не јављате се.
Свима вама су маме живе и зову јер ви не зовете. Досадне старице и стрепе над вама зрелим женама. Ви сте за њих биле и остаћете беспомоћне бебе које су их, оне не знају зашто, бешћутно одбациле.
Назовите их повремено, без повода. Једном, кад будете саме ноћу у болесничкој соби, вриштаћете: 'Мама'. С дуге стране мук. Чуће вас неколико врата даље непозната нека која ће навлачити слушалице на уши", пише у блогу Ведране Рудан.
