Ацо Пејовић увијек је отворено и без задршке говорио о приватном животу, али и голготи коју је прошао у раној младости.
Пејовић се прије неколико година гостујући на телевизији присјетио како је завршио у затвору.
- Желио сам да одем из земље, и то у Француску, гдје сам имао ујака. Пошто сам му годину дана раније већ био у посјети и путовао само са тадашњим црвеним пасошем, нисам знао да је у међувремену уведена виза. Све је ишло по плану док ме на прелазу из Италије у Француску нису извели из аутобуса, када су кренуле праве Танталове муке. Преспавао сам на клупи код цариника и сутрадан отишао за Торино у француску амбасаду у жељи да ми дају визу, али су ме само избацили напоље, па сам возом пробао да стигнем до Шанберија, првог града у Француској. Међутим, полиција ме је и ту пронашла, услиједило је привођење, па ноћ у затвору, када су ме дуго испитивали – причао је тада Пејовић, па додао:
- Помислили су да бјежим пред законом и да сам починио неко разбојништво, док им на крају нисам објаснио да идем у Француску због наступа. Ипак, ударили су ми печат забране уласка од двије године и депортовали ме у Италију. Тамо сам преноћио на клупама заједно са два клошара и питао се да ли ћу дочекати јутро. Пошто сам невиђено тврдоглав, сутрадан сам ушао у један шинобус који је превозио раднике преко границе и ријешио да посљедњи пут покушам да се домогнем Француске. Чим сам сјео, зачуо сам пиштаљке и видио полицајце како трче. Одсјекао сам се од страха, али се испоставило да су јурили мале Арапе који су крали ћебад из спаваћих кола. Када су се врата воза коначно затворила, био је крај моје агоније – присјећа се харизматични музичар, који је се, упркос томе што је живио у Француској, вратио у Југославију због одслужења војног рока.
- У Француској сам се једном чак запослио и на градилишту, радио сам седам дана, али ми је газда осмог дана уручио коверту с платом јер сам сваки дан каснио. Тако се моје лопатање неславно завршило. Иако сам велики патриота и волим своју земљу, нисам имао намјеру да идем у војску. У то вријеме ми се чинило да је то губљење времена, али сам касније, кад сам је одслужио, схватио да нисам био у праву. Војни рок сам почео да служим 1990. године као везиста. Тамо сам стекао дивне пријатеље – Предрага Ковача и Фишу Неџада. Једног дана смо се, док смо под једним дрветом пили пиво, јели наполитанке и пушили „филтер 160“, заклели да ћемо бити кумови – рекао је он раније у емисији “Из профила”.
