Поруке водећих представника Републике Српске у Парламентарној скупштини БиХ недавно послане америчким и европским колегама изазвале су хистерију у федералном Сарајеву.
Пробудиле су исконски сарајевски страх да би Срби могли пронаћи платформу за договор са западњацима и уз њихову помоћ постати доминантни у БиХ. Тога се у федералном Сарајеву боје више него нових хиљаду дана у окружењу. У виду реакција смјењивале су се увреде, оптужбе, подвале... На крају склопила се само тужна слика о заблудама муслимана о БиХ.
Заблуда о моћи
Скоро да нема муслимана у БиХ који не мисли да би Република Српска била војнички поражена да Американци 1995. нису “пред Бањалуком зауставили 5. корпус”. Чињенице и ратни дневници говоре другачије. Операција “Текбир” тзв. Армије РБиХ, 15.6-31.7.1995. године, изведена уз помоћ НАТО-а ради пробоја кроз положаје ВРС на сарајевском ратишту доживјела је прави дебакл и коштала их је скоро хиљаду живота. Истовремено, тзв. Армија РБиХ изгубила је Сребреницу и Жепу. Република Српска тада је значајно територијално прешла 70 одсто предратне БиХ. Контакт групи то је значило наставак рата и још удаљенији мир.
У Женеви 8.9.1995. године Србима је понуђено признање Републике Српске, али по територијалном принципу 51/49 одсто у корист ФБиХ. Након пристанка велики играчи преузели су руковођење тереном да би стање довели у договорени сразмјер. Прво је кренула акција “Маестрал”, од 8. до 17.9.1995, која је приближно досегла циљ. Миротворци су толико били задовољни резултатом да су у Њујорку 26.9.1995. са приче о границама прешли чак на договарање првих демократских избора?! Гледајући своја, а не само америчка посла, Хрвати и Срби, свако за себе, имали су и своје планове о изгледу територије. Услиједила је контраофанзива ВРС, а потом и операција “Јужни потез”, од 8. до 11.10.1995. године.
Срби су у Дејтон отишли са компактном територијом од Крупе на Уни до Дрине и надом да би због процента 49 одсто могли задржати Брчко и додати Горажде, а Хрвати са територијом која има директну везу од Книна до Јајца и средње Босне... Ипак, господари споразума Американци вратили су Републици Српској Мркоњић Град са околином, Брчко је отишло у арбитражу, а о Горажду није било ни говора. БиХ се нашла на двије копче - Брчко и Мркоњић Град, које су пресјекле све виталне комуникације између национално једнообразне територије, а Милошевић је одустао и од половине одбрањеног Српског Сарајева.
Гдје је онда у свему томе битна улога тзв. Армије РБиХ, осим у злочинима муџахедина у Возући и оним за које се суди Атифу Дудаковићу?! Неки је најављују у тзв. другом полувремену? Када год то чујем сјетим се оне “филмске” поруке из фила “Ничија земља”. Војник тзв. Армије РБиХ остаје да лежи на мини и ако се помјери лети у ваздух. Признаћете, није баш нека оптимистична “оскаровска” порука заговорницима “другог полувремена”.
Заблуда о значају
Ако се Европљани на нешто јеже онда је то прича о Бошњацима као “бијелим европским муслиманима”. Томе сам више пута био свједок на разним европским адресама. Европљани су ту причу прећутно и могли да трпе све док као “планетарни” фактор на конференцији Исламског форума Европе у Лондону 2005. није преурањено кукурикнуо бивши реис Мустафа Церић објављујући “Декларацију европских муслимана”. Свако ко је задужен за безбједност ЕУ декларацију је разумио као поруку да мир у Европи зависи од муслимана, а да су Церићеве гаранције ништа друго до поруке да се ствари могу и другачије окренути.
Дакле, јасна слика одвојености муслимана од европских вриједности, интереса, идентитета и структура. Терористички напади исламиста у европским главним градовима учврстили су такав став. Недавним порукама америчким и европским колегама српски парламентарци у БиХ нису открили топлу воду о радикалном исламском понашању, него је то и Американцима и Европљанима познато одавно. Многи сматрају да је то и главни разлог због кога Србима не дају подршку за самосталну Републику Српску, а Хрватима трећи ентитет. Њима је дејтонска БиХ систем контроле и када год Срби или Хрвати покушају утећи од нежељене улоге контролора, доживе да буду дисциплиновани и враћени на намијењени им посао.
Градећи идеју о БиХ у авнојевским границама, муслимани заправо граде сопствену тамницу. Управљање процесима у БиХ путем “Једног гласа из Републике Српске” (2011/13) и задовољство Европљана и Американаца у вези с тим концептом, свакоме паметном у федералном Сарајеву требало би да буде довољан разлог да схвате каква су правила игре и да европски план на дуже стазе допушта само двије опције - Бошњаке који су попут Албанаца деисламизовани или муслимане инкорпорисане у Србе и Хрвате. Наравно да није намјерно то што је Борислав био предсједавајући Предсједништва БиХ када је Европско вијеће одобрило статус потенцијалног кандидата БиХ (2003), што је Никола потписао Споразум о стабилизацији и придруживању (2008), што је Драган предао захтјев за чланство БиХ у ЕУ (2016) и одговоре на упитник ЕУ (2018), што је Милорад предао додатне одговоре на ЕУ упитник (2019), што је Европска комисија позитивно мишљење о одговорима послала Милораду (2019) и што је на крају БиХ добила службени статус кандидата у вријеме предсједавања Жељке (2022).
Сплетом околности могло се ту наћи и неко муслиманско име, али ето није. Иде март 2024. године када ће предсједавање преузети Денис Бећировић, француског имена и блискоисточног презимена па ћемо видјети да ли ће му бити учињена таква част. Осим тога, све досадашње реформе умањиле су бошњачку самосталност, а Србима и Хрватима дале дупле команде у БиХ. О ауторитету бошњачких кадрова у овом процесу најбоље говори недавна чињеница да ЕУ, чак ни актуелној структури која јој се потпуно подастрла, није учинила част да направи искорак на овом путу. Украјина и Молдавија не знају гдје су им границе, а добиле су преговоре, а Србија која има проблем са сепаратистима већ је затворила неколико поглавља. Министар Конаковић каже да је то због руског утицаја у БиХ преко Републике Српске? Па зар је мањи руски утицај у Украјини, Молдавији или Србији?!
Заблуда о Србима и Дејтону
Срби су једини за које се са сигурношћу може рећи да не мрзе муслимане. Србе су као дјецу учили да су муслимани њихови рођаци чији су преци ради преживљавања морали прихватити ислам као религију Османлија. Муслимани у БиХ нису предмет српске мржње, него су српски зид плача пред којим вијековима стоје и тугују због тога што им је ропство створило народну располућеност коју сваки сљедећи окупатор искористи. Све што Срби данас раде усмјерено је ка томе да се са муслиманима нађе заједнички језик и оствари трајан мир.
Дејтонски мировни споразум је једини документ који су Срби и Бошњаци до сада заједно потписали и сулудо је одустајати од њега прије него што се не досегне неко боље рјешење. Изјаве о мировном споразуму као луђачкој кошуљи најбоље говоре о њиховим ауторима. Луђаку свака кошуља смета, али једина која му у суманутом стању истински користи и помаже јесте она која га спутава да нанесе зло себи или другима. Није легитимно тражити да се таква кошуља скине, уколико су једини циљ њеног скидања слободне руке којима се наноси зло. Не може се рушити Дејтонски споразум да би се наставило са злочиначком и антимировном политиком о унитарној БиХ која је била узрок рата и која је делегитимисана у Дејтону. Такви захтјеви и јесу стални узрок свих проблема, а не реакција на њих која долази од стране Срба или Хрвата. На крају крајева, и да смо наивно помислили да су се односи поправили након Дејтона разувјериле би нас досадашње злоупотребе Уставног суда БиХ, те актуелни односи према узурпатору Кристијану Шмиту и политички процес у Суду БиХ против предсједника Српске. Да о покушају отимања територије и имовине и не причамо.
Поговор
Ни Срби ни Хрвате ове заблуде не могу уклонити. Не постоји такво повјерење. Али судбина је и једних и других да муслимане или Бошњаке сачекају са друге стране моста мирне будућности, када једном нађу или набасају на пут до њега.
