Да би пред "налетом Додика" одбранио муслимане у НДХ, а вјероватно и своја гостовања у Сарајеву, Вукановић је оптужио предсједника Српске да не говори о злочинима Хрвата, него напада муслимане који су били "часни". Иначе, Вукановић се никада није појавио на обиљежавању сјећања на жртве усташког геноцида у Доњој Градини у Другом свјетском рату.

"Као да је Ханџар дивизија била 80 одсто НДХ и као да је Ханџар дивизија која је учествовала нажалост у покољима након капитулације 1943. Италије, али било је муслимана који су имали часну улогу и у прошлом рату. Стотине примјера сам набројао. Овдје је погинуо Исмет Поповац, на путу према манастиру Дужи. Кад су требали да побију Србе у Коњицу и кад су позвали усташе, он је дошао и рекао ја сам Србин да би.. Био је градоначелник предратни, веома угледан, радио је нормализацији односа, био је антифашиста. Мустафа Мулалић и да не набрајам даље.

Истини за вољу, Вукановић је лицитирао именима муслимана који су били чланови четничког покрета Драже Михаиловића. Оно што намјерно игнорише, а о чему савремени историчари инсистирају да се разговара, је улога муслимана у геноциду над Србима у НДХ.

Историчар Борис Радаковић у свом тексту о Улози муслимана у геноциду над Србима у НДХ каже да званично Сарајево, а посебно лаичка јавност негира неко веће учешће муслимана у Геноциду над Србима у НДХ. Очигледно, и Небојша Вукановић припада тој јавности.

"Међу првим убиствима Срба убрзо након успостављања НДХ, било је оно које је у Бихаћу извршио усташки поручник Химзо Бишчевић. Он је по повратку у родни Бихаћ, без икаквог разлога, ухватио шофера Раду Дизију из села Мељиновца, затим земљораднике Петра Бојића и Буду Делића из села Ружице (данас насеље у Бихаћу), убио их и закопао у кругу војног логора у Жегару", пише историчар Радаковић.

Муслимани усташе из села Кијева код Санског Моста, биле су умјешане у инцидент који је довео до првог већег оружаног отпора Срба на територији НДХ, познат и као „Ђурђевдански бунт“. Наиме, 6. маја 1941. године, једна група усташа из Кијева под утицајем Хусеина Шабића Салиховог, узнемиравала је српско становништво села Српско Кијево, Крухари и Томина. Залазиле су по кућама наводно тражећи сакривено оружје и домаћинима коју су славили Ђурђевдан псовали крсно славу, гасили и бацали славске свијеће, кољиво, храну, тукли појединце, па су сељаци пружили отпор.

Многи муслимански политички и вјерски представници подржали су и ушли у власт НДХ, као и велики број муслимански интелектуалаца који се ставио на располагање НДХ. Хоџа Смаил Мијакић је 30. маја 1941. године, предводећи делегацију муслимана Босанске Крупе, предао Павелићу Резолуцију испред својих вјерника у којој се између осталог каже:

„Вама, Поглавниче, као носиоцу нове и сретне ере, стављамо се на располагање, спремни за дом имовину и животе положити с тим увјерењем, да за нас Муслимане, иза тешког и барбарског раздобља, никада није куцнуо сретнији час ни дошао љепши дан, од када сте Ви, Поглавниче, дошли на чело народа и државе Хрватске… Своје очи само у Вас упиру и сви из дубине душе моле Бога, да Вас одржи здрава и чила на дику и понос народа Хрватског те миле нам домовине Слободне и Независне Државе Хрватске.“

Комплетан текст Бориса Радаковића поткријепљен чињеницама можете да прочитате на ОВОМ линку.

Пратите нас и путем Вибера